Nov rusko-turski rat doveo je do ulaska Srbije u rat krajem 1877. godine, koji se ovog puta
završio vojnim uspehom, koji će dovesti do priznanja državne nezavisnosti na Berlinskom
kongresu, u leto 1878. godine. To je bilo veliko dostignuće Milanove vladavine. Srbija se
proširila za 150 km², jer su joj pripala četiri nova okruga: pirotski, toplički, niški i vranjski. U
proklamaciji povodom proglašenja nezavisnosti knez Milan se zahvalio ministru spoljnih
poslova Jovanu Ristiću i poručio narodu:

"Vraćajući se poslovima mira, imajmo na umu da su događaji stvorili Srbiji nov položaj.
Ušavši u red nezavisnih država, Srbija je primila na sebe mnogo veću odgovornost, kako za
svoje spoljašnje odnošaje, tako i za svoj unutrašnji rad. Nezavisna Srbija mora biti složna,
ozbiljna, mora u svim svojim preduzetcima ići izmerenim koracima, kako da se, s jedne
strane, potpuno koristi svojim dragocenim tekovinama, a s druge strane, da sad više no ikad
obezbedi sebi simpatije evropskih država, koje su nas primile u svoju sredinu. Spolja mudri, a
unutra čvrsti odnošaji – to su jedini putevi, na kojima može procvetati nezavisna Srbija".

Proces sticanja nezavisnosti doneo je knezu Milanu veliko razočarenje u Rusiju, koja je svim
silama podržavala stvaranje "Velike Bugarske", na mirovnim kongresima u San Stefanu i
Berlinu. Knez se potpuno bacio u naručje Austro-Ugarskoj koja ga je zadužila podrškom na
Berlinskom kongresu. Takvu politiku vodiće dosledno sve do svoje abdikacije.

Naredne, 1879. godine, u oktobru, vaseljenski patrijarh Joakim III je, na zahtev mitropolita
Mihaila, priznao nezavisnost Srpske pravoslavne crkve. To je još jedan sjajan trenutak
Milanove vladavine. Posle Jovana Ristića, bez koga Milan nije mogao i kada je hteo, na čelo
vlade je 31. oktobra 1880. godine došao Milan Piroćanac. U naredne dve godine, knez Milan
je pristupio sređivanju raznih ugovora sa Austro-Ugarskom. Svojoj zaštitnici knez je priznao
položaj najpovlašćenije nacije u Srbije. Zatim je, 28. marta 1880, potpisana tzv. Železnička
konvencija, kojom se Srbija obavezala da će za tri godine izgraditi prugu od Beograda do
Vranja.

U toku 1881. godine u Srbiji se formiraju prve prave političke stranke, najpre Narodna
radikalna, pa Napredna i Liberalna. Kneževe simpatije su na strani "naprednjaka", koji su mu
najveća podrška, glavna brana radikalizmu, koji je imao jake korene u narodu.

Naprednjačko   ministarstvo   je,   pod   kneževim   uticajem,   nastavilo   da   sledi   austrofilsku
politiku, pa je u toku 1881. godine sklopilo trgovinski ugovor (6. maj) i Tajnu konvenciju
(28. jun) sa Austro-Ugarskom. Tekst "Tajne konvencije" bio je nepoznanica sve do 1920.
godine, mada se o njemu javnosti govorilo od 1902. godine. Ona je umnogome određivala
Milanovu politiku u narednim godinama, a i bila je njegovo delo, bez dogovora sa Vladom.
Austro-Ugarska   je   postala   zaštitnica   Srbije   i   obećavala   joj   je   podršku   u   proglašenju   za
kraljevinu   i   u   širenju   na   jug,   ako   do   toga   dođe.   Srbija   je   bila   dužna   da   sprečava   sve
antiaustrougarske manifestacije na svojoj teritoriji, a bez prethodnog sporazuma sa Austro-
Ugarskom neće pregovarati ni zaključivati politički ugovor s drugim vladama.

Posle proglašenja Rumunije za kraljevinu, 10. maja 1881, Srbija nije htela da izostane. Srbija
je proglašena kraljevinom 22. februara (6. marta) 1882. godine. Po S. Jovanoviću,

120 godina od proglašenja nezavisnosti Srbije

, Srpsko nasleđe, 8, Beograd, avgust 1998, 5.

Grgur Jakšić,

Tajna konvencija (1881-1889)

, Iz novije srpske istorije, Beograd 1953, 70-80.

Berlinski kongres Maturski rad

proglašenje Kraljevine je bilo važno zbog suzbijanja izlaska opozicije iz Skupštine i
povećana kneževe civilne liste.

1.2 Prilike u Srbiji uoči Berlinskog kongresa

Treba reći nekoliko reči o mentalitetu i karakteru vladaoca iz dinastije Obrenovića, o knezu,
odnosno kralju Milanu: Inteligencija kralja Milana bila je, mišljenja smo, na visini darovitosti
za  jednog  dobrog  državnika.  Ali  njegov  bujni  temperament  i  kolebljiv  karakter  nisu  mu
dozvoljavali da te svoje očevidne, državničke sklonosti i osobine izrazi u punoj meri i sa
načelnom doslednošću. Ne mislimo da je, u politici, intimno bio zastupnik Makijavelističkih
ideja. Međutim, u praksi, zaokupljen teško rešivim nagomilanim problemima ekonomske i
socijalne   situacije   u   narodu   Srbije   i   (ne   baš   retko)   provociran   ekstremnim   postupcima
protivnika   ne   samo   na   njegov   režim   već   i   napadima   na   njegovu   ličnost   i   vladalačko
dostojanstvo, on je zaista bio vladalac krajnje surovih mera i postupaka. (Topolska buna,
Timočka buna, Gorčićka buna, proterivanje mitropolita Mihaila i dr.).

Možda bezobzirniji i isključiviji nego ijedan od njegovih prethodnika na vladalačkom tronu
Srbije, njegov sukob sa Radikalnom strankom, a pre svega sa njenim članovima iz Glavnog
odbora,   kao   i   sa   vodećim   ljudima   iz   raznih   krajeva   Srbije:   Taušanovićem,   Perom
Todorovićem,   Nikolom   Pašićem,   protom   Milanom   Smiljanićem   i   drugima  bio   je  trajnog
karaktera   i   bezkompromisno   tvrdokoran   i   veoma   žestok.   On   je   doveo   do   konfrontacije
državnih upravnih organa sa Radikalskom strankom koja je bila veoma popularna, s brojnim
pristalicama u narodu, strankom koja je odlično organizovana po jedinstvenoj šemi unutar-
partijske povezanosti, i neospornog autoriteta njenog vođstva u Glavnom odboru.

Osnovni razlog za ovaj sukob bio je, u stvari, zasnovan na jednoj (uz to krajnje nepopustljivoj
sa obe strane) razlici predstavljenoj u devizi: ili despotizam lične vlasti vladaoca Srbije, ili
vladavina narodnog suvereniteta zasnovanog na liberalno-demokratskom novom Ustavu (sa
znatnim primesama socijalističkih ideja Svetozara Markovića i drugova), odnosno devizi ili
(stepenaste) samouprave u sistemu upravne i izvršne vlasti. Timočka buna bila je vidan dokaz
ovog   dubokog   unutrašnjeg   političkog   raskola   u   Srbiji   između   kralja   Milana   i   državne
birokratije,   i   socijalno-političkog   pokreta   širokih   slojeva   narodne   sredine   predvođene
Radikalnom strankom. Istoriografija je o tome, i u vreme tih zbivanja i u potonjim obilnim
istraživanjima,   (Arhiv   Srbije   je,   pre   petnaestak   godina   objavio   sedam   opsežnih   knjiga
uglavnom zvanične dokumentacije), svestrano proučavala ceo kompleks problematike ove
Timočke bune 1882. godine (čemu je i SANU posvetila jedan veliki naučni skup i poseban
zbornik radova).

Epilog tome, kao neka rezultanta sveukupnih socijalnih, ekonomskih i političkih zbivanja u
srpskom društvu biće predstavljen u donošenju Ustava 1888. godine, a čija je posledica bila
abdikacija kralja Milana kao vladaoca Srbije i uspostavi vladavine parlamentarnog tipa. Iako
je na donošenje Ustava, objektivno, bio primoran opštom moralno-psihološkom situacijom u
zemlji, ne može se poreći kralju Milanu da je i, iz gornjih razloga, dao inicijativu za
pregovore sa Radikalnom strankom, da je abolirao nekoliko članova Glavnog (i oblasnih)
odbora i da je pristao da radikali participiraju, uzmu učešće u budućoj vladi, uz uslov da se
zadrži dinastija Obrenovića na prestolu Srbije, i da radikali svojim apsolutno dominirajućim
uticajima rade na smiravanju duboko ustalasanih narodnih neraspoloženja i prema njemu i
prema dinastiji Obrenovića, i to upravo na jedan međusobno popustljiv kompromisan način:
sastavom mešovitog radikalsko-liberalnog Namesništva, kao privremenog regentstva,
maloletnom prestolonasledniku Aleksandru Obrenoviću, potonjem kralju Srbije.