SEMINARSKI RAD
Predmet: PRAVO EVROPSKE UNIJE
JEDINSTVENI EVROPSKI AKT
Mentor:
Student:
Beograd, januar, 2012.
SADRŽAJ
UVOD
…………………………………………………………………………….……….3
1. RAZVOJ EVROPSKIH INTEGRACIJA
…………………………………….……..4
2. JEDINSTVENI EVROPSKI AKT
…………………………………………….……..9
3. ZNAČAJ JEDINSTVENOG EVROPSKOG AKTA
………………………………11
4. U SUSRET KORENITIM REFORMAMA ZAJEDNICE
………………….…….13
ZAKLJUČAK
…………………………………………………………………………..17
LITERATURA
…………………………………………………………...……………..18
2
Ugovorom o objedinjavanju organa triju evropskih zajednica (1. jula
1967.) formirane su Evropske zajednice (EZ) sa jedinstvenom
institucionalnom strukturom. Pri tome je svaka od evropskih zajednica
zadržala odvojeni pravni subjektivitet na osnovu konstitutivnih ugovora o
osnivanju, kao akata ustavnog karaktera. Imajući u vidu, međutim,
zajedničko članstvo, zajedničke organe i jedinstveni pravni sistem triju
evropskih zajednica, u literaturi je tradicionalno u primeni jedinstveni
naziv: Evropska zajednica. Proces institucionalnih promena Evropske
zajednice paralelno je praćen procesom širenja EZ. Zajednica je prošla
mnoge složene etape svog razvoja do današnje Evropske unije (EU) od
dvadeset sedam zemalja članica sa tendencijama daljeg širenja članstva.
Na tom putu institucionalnog reformisanja i uobličavanja
međunarodno- pravnog identiteta, Zajednica se kretala u skladu sa
funkcionalnim shvatanjem integracionih tokova. Naime, suština
funkcionalnog integrisanja suverenih država je integracija po sektorima tj.
različitim oblastima zajedničkog delovanja i interesa. Pri tome, proces
funkcionalne integracije se odvija postepeno, sa krajnjim ciljem
povezivanja svih sektora zajedničkih aktivnosti u jednu celinu.
1. RAZVOJ EVROPSKIH INTEGRACIJA
Iako ideološki polarizovana, slika Evrope nakon Drugog svetskog
rata i naročito ambicije političkih ideologa pružale su sasvim drugačiju
viziju perspektive od one koja se desila. Naime, ideja evropskog jedinstva
prožimala se iznad društvenog uređenja evropskih država pokušavajući da
4
obuhvati i zemlje socijalističkog bloka. Nakon neuspešnog pokušaja da se i
ove zemlje pridobiju za nastavak integrativnog procesa, usledilo je
formiranje Saveta Evrope koji je preteča svih ostalih evropskih integracija.
Nekako u isto vreme javljaju se težnje za većim stepenom integracija
u ekonomskoj sferi. Razlozi su bili vrlo praktične prirode: rekonstrukcija
razvojnog privrednog ambijenta, stvaranje zajedničkog tržišta i otklanjanje
istorijskih antagonizama između pojedinih država unutar tog sistema.
Osnovna ideja potekla je od francuskog komesara za planiranje Žana
Monea i francuskog ministra spoljnih poslova Roberta Šumana, koji su u
osnovi bili pragmatični federalisti. No, i pored toga oni su bili mišljenja da
se integracija može ostvariti metodom malih koraka u kojima je nacionalni
suverenitet manje dovođen u pitanje u odnosu na „više političke“ oblasti
kakve su odbrana i spoljna politika. Na inicijativu francuskog ministra
spoljnih poslova Roberta Šumana (Šumanov plan iz 1950. godine) i po ideji
Monea ovaj metod funkcionalne integracije zaživljava već naredne godine
kada dolazi do osnivanja Evropske zajednice za ugalj i čelik sa ciljem
obezbeđenja zajedničkog tržišta, odnosno njegove zajedničke kontrole,
planiranja i korišćenja ovih resursa i njihovih derivata. Osim što je to bio
trenutak utemeljenja evropskih integracija, radilo se i o otklanjanju
prepreka u odnosima između Francuske i tada još uvek nesuverene
Nemačke, kojoj je ovakav aranžman omogućavao da vodi i međunarodne
pregovore.
Ključni principi integracija na kojima se zasniva plan o formiranju
prve zajednice projektovani su tako da omoguće ostvarenje sledećih
ciljeva
1
:
1
Zečević,S.: “Evropska Unija −Institucije i pravo”, Beograd, 2003.
5
u pregovorima o osnivanju ovih zajednica dominirao je čvrst stav
nacionalnog suvereniteta po ovim pitanjima (naročito se Francuska nije
htela odreći prava da na nacionalnom nivou reguliše ova pitanja). Nakon
što je ova ideja propala, čitava integracija se vraća na funkcionalni model,
sa idejom da se ostvare dalje integracije u novim oblastima koje nisu bile
pokrivene prvim ugovorom.
Tako započinju pregovori o zaključivanju novih ugovora koji se
okončavaju stvaranjem dve nove zajednice – Evropske ekonomske
zajednice i Evropske zajednice za atomsku energiju (Rimski ugovori)
2
. Kada
se povežu oblasti regulisanja u sve tri zajednice lako je zapaziti da se osim
integrativnih procesa radi o vitalnim i strateškim razvojnim resursima koji
imaju direktan uticaj na razvoj, političku stabilnost i bezbednost unutar
granice zajednica, ali i van njih.
Namera daljeg širenja oblasti regulisanja u okviru zajednica bila je
jasna, pogotovo u ekonomskoj sferi: išlo se ka daljem ekonomskom
jedinstvu sa ciljem da se stvori zajedničko tržište se slobodnim protokom
ljudi, roba, usluga i kapitala. Ovaj plan je postepeno sporovođen u život sa
dosta oscilacija u dinamici i prepreka njegovom punom zaživljavanju, u
čemu je uvek u fokusu bio odnos prema pristupu regulisanja:
međudržavno u odnosu na nadnacionalno.
Problem se odražava kako po pitanju dubine samih integracija
(oblasti delovanja), tako i u odnosu prema načinu funkcionisanja samih
zajednica, odnosno njenih institucija. Obzirom da se stvarao utisak o
sporosti implementacije Rimskih ugovora početkom 60-ih učinjen je još
jedan pokušaj stvaranja jednog opšteg političkog okvira. Tzv. Fušeov plan
2
Lopandić,D.: “Ugovor o Evropskoj uniji”, Beograd, 1999.
7
