64
64
ДИПЛОМСКИ РАД
Књижевни рад Вука Стефановића Караџића
УВОД
Вук Стефановић Караџић је био веома значајна личност за Србе и српску
књижевност. Он је за собом оставио многа дела, реформе, појмове, изразе, који се и данас
користе у српском књижевном језику. Рођен је 1789. године у Тршићу, школовао се у
Карловцима и Београду, а највећи део живота је провео ван своје отаџбине, у Бечу. Био је
учитељ у Београду, царински службеник у Кладову
,
а у Беч је отишао 1813. године, где
изучава словенски, немачки и латински језик
.
Вук Караџић је био изузетно даровит стваралац, са богатом биографијом. Волео је
науку и књижевност, те им је посветио читав свој живот. Био је упоран и доследан себи.
Својим радом је обогатио југословенску културу и историју. Реформа и писање првог
речника српског језика, сакупљање народних умотворина, сукоби са најугледнијим
српским личностима и друговање са европском елитом, породична трагедија и увођење
фонетског правописа у српски језик, живот су и дело најзначајније личности српске
књижевности у првој половини 19. века, Вука Стефановића Караџића. Да није било њега,
данас не би имали нашу азбуку, овакву каква јесте - скоро перфектну. Вук је био испред
свог времена, гледао је у будућност, али је ипак волео и поштовао традицију, обичаје, и
све што је домаће и народно. Ценио је заоставштвину наших предака, и истицао значај
народне културе, посебно српске.
Мала Србија дала је свету два великана. Никола Тесла, обуздао је снагу струје и
саградио прву хидроцентралу.
Чиртајући наше гусларске песме које је сакупио Вук у којима Краљевић Марко
пијући вино „пла пије пола Шарцу даје“ књижевна Европа се питала: „Ко су ти Срби“
У овом раду желим да истакнем све битне ствари које је Вук Стефановић Караџић
учинио са српски народ. Поменућу његова значајна дела, његове реформе правописа,
сакупљање прозе и поезије, његову улогу као историографа, филолога, књижевног
критичара.
Важно је да се добро упознамо са својом прошлошћу како бисмо више ценили оно
што нам носи будућност. Прича о Вуку Стефановићи Караџићи трајале је пола века. Био је
јунак и мудрац каквог нисмо имали ни пре ни после њега.
64
64
ДИПЛОМСКИ РАД
Књижевни рад Вука Стефановића Караџића
Дописивао се са хиљадама људи, имао је истомишљенике и неистомишљенике.
Туђинима је служио за хвалу, а својима за шалу. Држао се народне мудрости: „Боље да те
мрзе, него да те жале!
Његова прошлост наша је и прошлост и будућност. Даровао нам је причу о
прошлости.
64
64
ДИПЛОМСКИ РАД
Књижевни рад Вука Стефановића Караџића
До своје осме године то жгољаво а бистро дете живело је детињством обичног
сељачета: лети по пасиштима и шумама, уз козе и овце; зими, за време дугих снежних
ноћи, крај огњишта, уз сетни звук гусала.
3
Са словима га је упознао рођак Јевта Савић. У духу времена била су и средства за
писање: барут размућен у води служио је као мастило, а хартија од фишека - као папир.
Или би Вук, по речима једног биографа, зрелим купинама писао по лили (брезовој кори).
Уз то је ревносно, најчешће за стоком, читао неки стари буквар, календаре и требник.
Кад је пак учитељ Гргуровић отворио школу у Лозници, и Стеван му је довео своје
даровито дете. Ту је мали Вук поновио бекавицу (срицање азбуке) вичући наглас „аз,
буки, вједе, глагољ...“ и сваког суботњег поподнева, као и остали ђаци, добијао уобичајени
оброк батина, макар и не био крив. Кад је, пак, срицање завршио и постао "часловац", кад
је, дакле, прешао на
часослов
(књигу изабраних црквених песама), појавила се куга, и
ђаци су се растурили.
После два-три месеца отац је одвео Вука у оближњи манастир Троношу... Млади
Вук се убрзо прочуо у околини: умео је да чита, па и да пише, казивао је свеце, разазнавао
новац итд. Кад би пак у село навратио спахија или трговци, Вук им је тефтерио. Зато су му
и седи домаћини уступали почасно место за софром, а жене га, као да је духовник, љубиле
у руку.
Године1795. отишао је у основну школу у Лозницу, затим се као манастирски ђак
учио у манастиру Троноши. Из то мало школе изнео је знање да може читати и писати,
вратио се у село, до устанка седео дома, и био у својој околини најписменији човек и
писар.
Већ прва година деветнаестога века наговестила је блиске немире у Београдском
пашалуку. Осионе дахије убиле су београдског везира Хаџи - Мустајпашу, званог „српска
мајка“, отели власт и ударили у насиље. До тада покорна и понижена, сиротиња раја дигла
је главу - да умре стојећи, ако већ мора мрети. Сељаци су оставили рало и похрлили пут
турских ханова, палили их, убијали субаше и све оне којима су се дотле скрушено с пута
склањали.
Убрзо се и Јадар побунио, подигао га је на оружје хајдучки харамбаша Ђорђе
Ћурчија. Међу устаницима нашао се и Вуков отац. Али не задуго: уместо Стевана,
3
Поповић, М.,:
Вук Стефановић Караџић 1787 - 1864
, Нолит, Београд, 1964.
64
64
ДИПЛОМСКИ РАД
Књижевни рад Вука Стефановића Караџића
Ћурчија је узео његовог 16-годишњег писменог сина, себи за писара. Изложен упадима
Турака из Босне, Вуков крај је постао крававо разбојиште. У тим прегањањима спаљена је
и Вукова кућа. „Ја сам у почетку Буне на дахије (1804. године) и своју кућу раскућио за
свагда - писаће доцније Вук. - За 10 година Карађорђева владања изгорело ми је око 10
кућа (отац их је у јесен правио, а Турци у пролеће палили).“
4
Када је букнуо устанак 1804, он постаје писар у чети војводе Ђорђа Ћурчије, и ту
остаје неко време. Жељан да што више научи, он пређе у Немачку, у Карловце. Ту је, како
сам вели, на своју „велику и незаборављену жалост познао, да има на свијету још и више
наука осим нашега псалтира и часослова“.
5
Како га због година нису примили у гимназију,
он ту две године приватно учи немачки, латински и словенски. Неко време био је ради
учења немачког језика у Петрињи, у Хрватској. 1807. Године Вук Стефановић Караџић
враћа се у Србију и постаје писар код ваљевског војводе Јакова Ненадовића, затим писар у
Правитељствујушчем совјету у Београду. Он је један од најранијих ђака Велике школе
Доситеја Обрадовића, али се и сам образује, утврђује се у немачком и чита све што му до
руку дође. Са згаришта Вук је марта 1805. године дошао у Карловце.
У прво време Вук је похађао приватну школу, а наредне године постао је редован
ђак. Кад је међутим, хтео да се упише у гимназију, нису му дозволили. По некима зато
што је био прерастао, али пре ће бити стога што није могао доказати сведочанством да је
завршио основну школу. С овим што је научио - рекли су му - довољно је спреман за
Србију и да „може у њој бити што год хоће“. Прешао је затим у Петрињу.
С пролећа 1807. године вратио се у побуњену Србију. Постао је писар у штабу
војводе Јакова Ненадовића и, како ће се доцније сећати, слушао уз ручак, под шатором,
народне песме, које су већ славиле те херојске дане.
Кад се Зворничка нахија припојила осталим деловима слободне Србије, Вуков
рођак и учитељ Јевта Савић постао је совјетник. Прешао је у Београд и са собом повео
Вука. У то време „осим попова и калуђера једва би у хиљаду душа могао наћи једног
човјека који зна помало читати (а писари су и међу поповима и калуђерима (били)
ријетки)“. Стога је писмено момче из Тршића убрзо постало писар у Совјету.
4
Поповић, М.,:
Вук Стефановић Караџић 1787 - 1864
, Нолит, Београд, 1964.
5
Вук Стефановић Karadžić,
Sabrana dela, knjiga XVIII
, Prosveta, Beograd, 1972.
64
64
ДИПЛОМСКИ РАД
Књижевни рад Вука Стефановића Караџића
Пошто је неколико месеци провео као учитељ, зацело мале (основне) школе, Вук је
оставио Београд. За својим рођаком Јевтом Савићем пошао је у Неготинску крајину:
постао је управник царинарнице у Кладову, затим судија и управитељ у Брзој Паланци,
ишао по Карађорђевој заповести у Видин Мула-паши, Хајдук-Вељку у Неготин итд.
Године 1812. и 1813. године био је цариник и судија у Брзој Паланци у Крајини, а
када су Турци надирали у Србију, он је заповедао једним мањим одредом војске. 1813.
године, као готово све народне старешине, и он је пребегао у Аустрију. У јесен исте
године већ је био у Бечу.
Крајем лета 1813. године дим спаљених кућа злослутно је обележавао надирање
Турака кроз Србију. У свеопштој паници и расулу свако је тражио спаса: у гори или, иза
Саве, у Аустрији.
На путу из Београда у Пореч и Вук је, негде код Гроцке, прешао на аустријску
територију, а затим, после издржаног карантина, кренуо блатњавом подунавском
равницом, не у Молдавију као највећи део српских избеглица, него у Беч „барем од све
муке не би ли немечки научио“...
Долазак у Беч био је одсудан тренутак у његовом животу. Ту је дошао у додир са
образованим српским писцима који су се скупљали око тек покренутих
Новина сербскихъ
,
ту се, што је нарочито важно, упознао са Копитарем, који га је увео у књижевни рад. Од
1814. године Караџић већ почиње свој посао. Године 1814 - 1815. је у доњим крајевима, у
Карловцима и у Фрушкој гори, где бележи народне песме и скупља речи за свој речник.
1817. оженио се у Бечу, и та женидба са Немицом, која се никада није могла навићи на
живот у српским крајевима, била је главни узрок да је он готово сав свој живот провео у
Бечу.
Када се после појаве „Српског рјечника“ дигла повика на њега, он 1819. године
одлази у Русију, са намером да тамо нађе и моралне и материјалне помоћи за свој даљи
књижевни рад. Преко Кракова, Варшаве, Вилне и Пскова дође у Петроград. Добро
примљен, упознао се са најзнатнијим људима ондашње Русије: Карамзином, Жуковским,
Аделунгом, Шишковом, Румјанцовом. „Общество любителей pocciской словесности“
изабрало га је за свога члана; Шишков га је на једној седници представио члановима Руске
академије. Више почаствован но награђен, он је у Русији, нарочито у Петрограду, а неко
време и у Москви, провео девет месеци. Вратио се преко Новгорода, Твера, Туле, Кијева и
