„ДУШАНОВ ЗАКОНИК“
ИМЕ И ПРЕЗИМЕ И БРОЈ ИНДЕКСА
Грађанско и стварно право
Г-дин професор_____________
Универзитет „__________________“
Смер Право
Дан, месец и година рада
САДРЖАЈ
:
-Уводни део-Душанов законик-стр.3
-Остаци крвне освете-стр.4
-Посебна кривична дела-стр.5,6,7
-Колективна објективна одговорност-стр.8,9
-Кривичне санкције-стр.10,11
-Закључак-стр.12
-Литература -стр.13
-4-
ОСТАЦИ КРВНЕ ОСВЕТЕ
О крвној освети у средњовековној Србији у литератури су изнета веома различита
мишљења. Ипак, преовлађује схватање да крвна освета у свом првобитном, изворном
облику није постојала, тј. да је нестала још у преддржавном уређењу, са распадом
родовско-племенске заједнице. То ипак не значи да је српско средњовековно право
лишено било ког облика утицаја крвне освете. Напротив, у писаном праву, а самим тим и
у Душановом законику, осећа се њено некадашње постојање. То се, рецимо, одсликава у
правним нормама које говоре о ''вражди
1
'', новчаној надокнади за убиство, која је
проистекла из поступка мирења и композиције. Остаци крвне освете огледају се и у врло
развијеном систему новчаних казни (глоба) за разна кривична дела; стиче се утисак да је
српско право преваљивало пут сличан германском или руском праву где је у првим
законицима управо тако превазилажена традиција крвне освете. Душанов законик, иако
хронолошки гледано прилично удаљен од, рецимо, Салијског закона или Руске правде,
није у том погледу изузетак.
Конкретaн реликт крвне освете на један прикривен и загонетан начин садржан је и у члану
86. Душановог законика:
''Где се обрете убиство, он-зи који-но буде зарвал, да јест крив,
ако се и убије''.
Судећи по тексту, реч је о некажњивом убиству јер постоји кривица ''онога
који је зарвао'' – дакле онога који је заподенуо сукоб. Нема уобичајене санкције за убиство
(''вражде''), што нам указује на чињеницу да овај члан говори о дозвољеном, некажњивом
убиству. Нема кривичног дела јер постоји кривица жртве, убијеног, а убици као да је
прећутно признато право на тренутну освету, пошто се може претпоставити да је
заподевач са њим ступио у борбу на живот и смрт. Чак се стиче утисак да је овде Законик
нападнутом изузетно дозволио да нападача тренутно сам ''осуди'' на смрт, која би га, у
давним временима, ионако снашла по правилима крвне освете (додуше, не баш од саме
жртве напада, већ од његових најближих сродника).
Тарановски, анализирајући овај члан Законика, истиче сличност са пољским и чешким
правом и подвлачи разлику између нужне одбране против напада и некажњиве реакције
против заподевања. Он вели да чл. 86. ДЗ не може да се повеже са институтом нужне
одбране, кривичноправним појмом који више одговара савременом, нововековном
правном резоновању. С друге стране, А. Соловјев сматра да се Законик у чл. 86.
надовезује на одредбе Скраћене синтагме, те смисао текста проналази у блиској вези са
нужном одбраном. Он предочава да је нужна одбрана као основ искључења
противправности позната римском и византијском праву, одакле је и преузета у Душанов
законик. Мишљење Тарановског ипак изгледа аргументованије и тачније. У сваком
случају, несумњиво да је некажњиво убиство веома повезано са некада широко
распрострањеном крвном осветом, те да на тај начин представља један од најзначајнијих
преживљаја древног српског права.
1
https://sr.wikipedia.org/sr-el/вражда
