UVOD
Savremena dostignuća u izgradnji komunikacione infrastrukture, obrade signala, kao i
tehnologije digitalnog memorisanja podataka, omogućila su invazivan razvoj digitalnih
medija. Distribucija digitalnih medija pruža fleksibilne i efikasne komercijalne
multimedijalne transakcije. Digitalna priroda informacija takođe omogućava manipulisanje,
umonažavanje, kao i jednostavan pristup medijima, zavisno od uslova same transakcije.
Legalna distribucija digitalnih medija treba da obezbedi legitimne servise svim učesnicima u
procesu, kako krajnjim korisnicima, tako i ostalim učesnicima u distribucionom lancu.
Ovim pitanjima se bavi nova oblast, koja se zove digitalno pravo. Ono u sebi obuhvata
specifična prava korisnika u aktivnostima, kao što su pristup, pregledanje, i kopiranje
digitalnih multimedijalnih sadržaja. Digitalno pravo treba da izbalansira funkcionalnost,
zaštitu informacija, nove marketinške mogućnosti, kao i smanjenje troškova. Upravljanje
digitalnim pravom uzima u obzir efikasne ekonomske modele, legalnu politiku, uticaj društva,
kao i dostupnu tehnologiju.
Najveći problem današnjih multimedijalnih komunikacija je bezbednost podataka.
Budući da je Internet organizovan kao skup velikog broja mreža koje koriste isti protokol za
razmenu informacija, nemoguće je uspostaviti totalnu kontrolu. Šteta koju prave zlonamerni
korisnici i piraterija procenjuje se godišnje na više milijardi dolara.
S tim u vezi, cilj ovog rada biće da ukaže na neke mogućnosti legalne zaštite
multimedijalnih podataka, kako bi se ostvarila prava učesnika u lancu multimedijalne
distribucije. Prvi deo ovog rada odnosi se na koncept i na probleme sa kojima se susreće
digitalno pravo, kao nova oblast multimedije. Zatim se govori o zaštiti autorskih prava, kao i
zahtevima koje postavljaju vlasnici multimedijalnog materijala. Veoma važno pitanje
digitalne krađe, predmet je narednog poglavlja. U nastavku ovog rada govori se o video
kriptovanju, kao važnom segmentu zaštite video podataka. Na kraju su data zaključna
razmatranja.
2
Dve najvažnije stavke vezane za distribuciju videa jesu plaćanje za pristup videu, kao i
zaštita autorskih prava (copyright). Prva stavka se odnosi na e-komercijalu, i mora da
obezbedi sigurnost pri novčanim transakcijama kako za potrošača, tako i za distributora.
Druga stavka se odnosi na zaštitu od krađe, prilikom distribucije videa.
Ukoliko neki provajder želi nacionalnu distribuciju VoD servisa, cena implementacije
takvog poduhvata bila bi ekstremno visoka. Najpre, cena inicijalne hardverske implementacije
bila bi veoma visoka, čak i u slučaju raspodele takvih troškova između više provajdera. Druga
vrsta troškova odnosi se na održavanje i troškove propusnog opsega, kako bi servis uvek bio
dostupan potrošačima. Finalni troškovi odnose se na nadoknadu zaštite autorskih prava, kako
bi njihovi vlasnici imali nadoknadu prilikom svakog emitovanja filma.
Svaki provajder u ovom poslu želi da vidi profit od svojih investicija, tako da korisnici
moraju da plate korišćenje jednog takvog servisa. Zbog onlajn prirode te aplikacije, onlajn
plaćanje bio bi najpogodniji metod plaćanja. Međutim, tu se krije nedostatak ovog načina, a to
je da mnogi potrošači nemaju mogućnost, ili nisu familijarni sa ovim vidom novčanog
transfera, koji bi išao preko Interneta. Sa druge strane, ako provajderi nisu u mogućnosti da
obezbede punu sigurnost ovakve transakcije, pristup video materijalima bio bi slobodan, a
time i redukovana mogućnost povraćaja uloženih sredstava. Ovaj vid e-komercijale je
istovetan kako za onlajn video, tako i za ostale onlajn novčane transakcije, tako da rešenja
koja budu važila za druge onlajn biznis transfere, važiće i za VoD industriju.
Vlasnici autorskih prava plaćaju veliki novac da bi obezbedili pravo nad kontrolom
svakog emitovanja njihovog materijala. Problem sa konceptom VoD servisa je taj što se video
distribuira putem Interneta, infrastrukturom javne mreže, dok se memoriše na potencijalno
nesigurnim serverima, čineći sebe lakim objektom krađe. Ukoliko se to desi, vlasnici
autorskih prava potencijalno gube povraćaj svog novca. Kod analognih sistema, ova
mogućnost je manja, zbog degradacije kvaliteta prilikom svakog narednog kopiranja.
Prema tome, zaštita autorskih prava je krucijalna kod obezbeđenja VoD servisa. Ako
vlasnici prava nisu ubeđeni da njihov materijal neće biti predmet digitalne krađe, onda ga
neće učiniti dostupnim onlajn. U nedostatku većeg izbora video sadržaja, servis neće biti
korišćen u dovoljnoj meri od strane potencijalnih korisnika, zbog smanjenog interesovanja.
Vlasnici autorskih prava moraju da budu uvereni da će njihovo vlasništvo biti zaštićeno, pre
nego što dođe do realizacije onlajn distribucije.
4
Vlasništvo autorskih prava podrazumeva ekskluzivno pravo nad izradom i
distribucijom kopija, kao i njihovim javnim emitovanjem. Prilikom distribucije video
materijala preko mreže, jedino vlasnici kopirajta mogu da vrše modifikacije sadržaja, i
distribuiraju ga drugim korisnicima sa mreže. O tome da li će sadržaj biti distribuiran
slobodno, ili uz plaćanje, odlučuje samo vlasnik autorskih prava.
Vlasništvo kopirajta je ekonomska investicija. Vlasnik očekuje pri tome da će povratiti
uložena sredstva, i ostvariti određenu zaradu. Plaćanje vlasnicima muzičkog, ili audio
materijala, se odvija izdvajanjem određenog procenta prilikom svakog emitovanja, ili
plaćanjem određene takse pri emitovanju od strane neke radio ili televizijske stanice. Na sličaj
način, plaćanje vlasnicima videa može da se ostvari bilo izdvajanjem određenog procenta,
bilo taksom prilikom emitovanja videa.
Koncept isporuke audio ili video sadržaja preko javnih mreža stvara nove probleme u
oblasti kopirajta. Naime, treba obezbediti sistem za prikupljanje taksi ili procentaulne zarade,
zaštitu od digitalne krađe, kao i to koji učesnici u procesu su odgovorni za obezbeđenje svake
karike u tom lancu. Svi ti izazovi se nameću pred tehničkim pitanjima kako primeniti
postojeće pravne propise u digitalnom domenu. Najčešće, takse plaćaju televizijske kuće, ili
vlasnici video klubova. Pri tome, master kopije analognog video sadržaja se najčešće nalaze
kod video distributerskih kuća.
Kod distribucije digitalnog videa, do korisnika stižu digitalne kopije visokog kvaliteta,
i svaka reprodukcija će biti ujednačeno dobrog kvaliteta. Međutim, prenosom takvog
materijala javnim mrežama, dolazi do mogućnosti krađe od strane pirata. Pošto problem
sigurne onlajn novčane transakcije još nije rešen, vlasnici autorskih prava su zabrinuti oko
povraćaja svojih ulaganja, kao i oko krađe digitalnog videa sa javne mreže. Uprkos tome što
digitalna krađa nije toliko laka kako vlasnici kopirajta misle, ona se dešava, tako da ima mesta
njihovoj brizi.
Generalno, vlasnici autorskih prava nisu eksperti u Internet tehnologijama. Oni
Internet često doživljavaju kao medijum gde je njihov materijal svima dostupan onlajn. Sa
druge strane, krađa materijala sa Interneta je moguća, iako nije baš jednostavna. Nesiguran
prenos digitalnih podataka preko neke druge mreže je uvek otvoren za krađu administratora te
mreže. Jedan od načina da vlasnici prava budu ubeđeni u siguran prenos je kriptovanje
materijala pri tranzitu kroz mrežu, i direktno dekriptovanje pre emitovanja sadržaja.
5
Glavni problem za vlasnike autorskih prava nad multimedijalnim materijalom, je
eventualna mogućnost njihove krađe. Korisnici mogu da naprave kopije potpuno legitimno,
naime snimanjem emitovanog televizijskog signala, i pri tome mnogi VHS video rikorderi
imaju mogućnost emitovanja snimljenog materijala. Međutim, ova mogućnost nelegalnog
emitovanja ne zabrinjava mnogo vlasnike, jer je svaka kopija analogna, uz relativno loš
kvalitet, koji se pri tom rapidno gubi svakim narednim kopiranjem. VHS emitovanje iz DVD
(Digital Versatile Disc) izvora je takođe lošijeg kvaliteta nego original. Čak i digitalno
snimanje sa DVD originala pati od degradacije kvaliteta, zato što imamo najpre konverziju
digitalne slike u analognu, pre ponovne konverzije u digitalni oblik pogodan za emitovanje.
Slika 1. Šema za zaštitu autorskih prava kod video protoka
7
