БЕОГРАД, 2016
УНИВЕРЗИТЕТ У БЕОГРАДУ
ПРАВНИ ФАКУЛТЕТ
МР НАТАША Д. ПЛАВШИЋ
ЗАШТИТА ПОЈЕДИНЦА ПРЕД КОМИТЕТОМ ЗА
ЉУДСКА ПРАВА И ПРЕД ЕВРОПСКИМ СУДОМ
ЗА ЉУДСКА ПРАВА
ДОКТОРСКА ДИСЕРТАЦИЈА
BELGRADE,
UNIVERSITY OF BELGRADE
FACULTY OF LAW
MR NATAŠA D. PLAVŠIĆ
PROTECTION OF INDIVIDUALS BEFORE THE
HUMAN RIGHTS COMMITTEE AND
THE EUROPEAN COURT OF HUMAN RIGHTS
DOCTORAL DISSERTATION
I
ЗАШТИТА ПОЈЕДИНЦА ПРЕД КОМИТЕТОМ ЗА ЉУДСКА ПРАВА И
ПРЕД ЕВРОПСКИМ СУДОМ ЗА ЉУДСКА ПРАВА
Резиме
Интернационализацијом идеје људских права након Другог светског рата
долази до доношења првих међународних уговора којима се појединцу гарантују
одређена права и слободе. Паралелно са тим, на универзалном и регионалном
нивоу, створени су и први међународни механизми и системи заштите
гарантованих права и слобода.
На универзалном нивоу, посебан положај и улогу, али и значај са
становишта заштите појединца, имају тзв. „уговорна тела“, односно тела
образована посебним универзалним међународним уговорима о људским правима.
Такође, и регионалним међународним уговорима о људским правима
установљена су одређена тела са задатком да надзиру примену тих уговора,
односно да појединцу пруже заштиту гарантованих права и слобода.
Када је реч о универзалном нивоу, најважније активности спроведене су у
оквиру Уједињених Нација. Иако је иницијатива за доношење правно обавезујућег
међународног уговора о заштити људских права настала непосредно након
усвајања Универзалне декларације о људским правима, тек је 1966. године усвојен
текст Међународног пакт о грађанским и политичким правима (у даљем тексту:
ПГПП), који је ступио на снагу десет година касније, 1976. године.
С друге стране, активност регионалних организација након Другог светског
рата, посебно Савета Европе, убрзо је након оснивања ове организације
резултирала усвајањем Европске конвенције за заштиту људских права и
основних слобода (у даљем тексту: Европска конвенција).
Оба међународна уговора садрже опсежну листу гарантованих права и
слобода, као и механизме њихове заштите – Комитет за људска права (у даљем
I
тексту: Комитет) и Европски суд за људска права (у даљем тексту: Европски суд),
а који су усвајањем допунских протокола значајно еволуирала.
Наиме, иницијално, ни ПГПП нити Европска конвенција, нису предвиђали
да се појединац може непосредно обратити Комитету, односно Европском суду.
Усвајањем накнадних протокола уз ове међународне инструменте, ова тела
постала су надлежна да разматрају и одлучују о представкама које потичу
непосредно од појединаца.
Тако данас, како пред Комитетом, тако и пред Европским судом, постоји
могућност да се појединац директно обрати овим телима, уколико тврди да је
жртва поведе права и слобода гарантованих наведеним међународним уговорима.
Оба система заштите установљена су у складу са начелом супсидијарности,
будући да је идеја њихових твораца била да се поштовање права и слобода
гарантованих ПГПП и Европском конвенцијом, првенствено и највише, мора
осигурати на националном нивоу, где би и заштита права и слобода појединца
била најефикаснија и најделотворнија. Зато системи установљени ПГПП и
Европском конвенцијом представљају корективне, допунске механизме заштите
којима се појединци могу обратити тек у случају када изостане заштита
гарантованих права и слобода на националном нивоу.
У ситуацији да таква заштита изостане на националном нивоу, појединац
има на располагању два механизма заштите права и слобода установљених ПГПП
и Европском конвенцијом – Комитет за људска права и Европски суд.
Оба система могу појединцу пружити непосредну заштиту гарантованих
права и слобода, али постоји могућност да се ова два система могу преклопити и
међусобно искључити. Стога у ситуацији када постоји могућност међусобног
преклапања или чак и искључивања, оно што може определити појединца у
избору система у коме ће потражити заштиту, јесте делотворност самог система.
Кључне речи: Међународног пакт о грађанским и политичким правима, Европска
конвенција за заштиту људских права и основних слобода, Комитет за људска
права, Европски суд за људска права, појединачна представка, непосредна
заштита појединца, међународни механизми заштите људских права и слобода
V
PROTECTION OF INDIVIDUALS BEFORE THE HUMAN RIGHTS COMMITTEE
AND THE EUROPEAN COURT OF HUMAN RIGHTS
Summary
After the idea of human rights had gained international importance following the
World War II, the first international treaties guaranteeing certain rights and freedoms to
an individual were adopted. Parallel to this, the first mechanisms and systems of
protection of guaranteed rights and freedoms were created at universal and regional
levels.
At the universal level, special position and role, as well as importance from the
view point of protection of an individual, rests with so-called treaty bodies, namely with
bodies formed according to specific universal international treaties on human rights.
Also, regional international treaties on human rights established certain bodies
aimed at supervision of application of the treaties concerned, namely to provide
protection of guaranteed rights and freedoms for an individual.
In respect of the universal level, the most important activities were carried out
within the framework of the United Nations. Although the initiative to adopt a legally
binding international treaty for protection of human rights was created immediately after
the adoption of the Universal Declaration of Human Rights, the text of the International
Covenant on Civil and Political Rights was adopted only in 1966 (hereinafter referred to
as: ICCPR), which entered into force 10 years later, in 1976.
On the other hand, the activities of regional organisations after the World War II,
in particular of the Council of Europe, soon after the establishment of this organization
resulted in the adoption of the European Convention for the Protection of Human Rights
and Fundamental Freedoms (hereinafter referred to as: the Convention).
Both the international treaties contain a comprehensive list of guaranteed rights
and freedoms, as well as the mechanisms for their protection – the Human Rights
Committee (hereinafter referred to as: the Committee) and the European Court of
Human Rights (hereinafter referred to as: the European Court), which evolved
considerably by adoption of additional protocols.
