1
Семинарски рад из предмета
Историја права и државе
Сретењски устав
(садржина и значај Устава)
Професор
Студент
Сретењски устав
(садржина и значај Устава)
2
Увод
.....................................................................................страна 3
Стање у Србији на почетку XIX века
.......................... страна 3
Букурештански мир
...................................................... страна 4
Хаџи Проданова буна
..................................................... страна 4
Други српски устанак
.................................................... страна 5
Кнез Милетина буна
....................................................... страна 8
Рад на изради Устава
..................................................... страна 9
Заседање Народне скупштине
.................................... страна 11
Сретењски устав
............................................................ страна 12
Садржина Устава
........................................................... страна 14
Значај Устава
.................................................................. страна 17
Дан Државности Републике Србије
........................... страна 19
УВОД
15.фебруара по црквеном календару обележава се празник Сретења
Господњег. Овај датум поред духовног има и световни значај у историји
српског народа. На Сретење 1804. године подигнут је Први српски устанак, на
4
обећала Србима иста права која имају њени поданици на острвима Архипелага
и другде, а да им „испољавајући великодушност“, даје унутрашњу управу и
повластицу да сами прикупљају данак, с тим да се о свему овом Порта договара
са српским народом.
[1]
Преко опуномоћеног делегата, Карађорђе је поручио да је склопљени
мир веома опасан за српски народ, а нарочито тачка која тражи предају градова
и топова. Он је покушавао да поведе преговоре са Турцима да би добио у
времену. Ни преговори које је српска делегација покушала да води с Портом
нису дали резултате.
[2]
Односи између Порте и Срба су се још више заоштрили. Упркос
обавезама који су за Турке произилазиле из осме тачке
Букурештанског мира,
турска управа у Србији је даље наставила са дахијским начином владавине,
насиљем, националним угњетавањем и економском експлоатацијом
.
Управо због такве ситуације избило је неколико буна, да би у
јесен 1814.
године, у околини Чачка спонтано избила
Хаџи Проданова буна
.
Буна се проширила и на суседне нахије. Буна је избила у јесен, што је
Милошу Обреновићу дало разлог да одбије да се стави на чело буне. Чак је са
неколико српских кнезова помогао њено гушење. Побуњеници су се
код
Кнића
сукобили са војском Милоша Обреновића и његовог побратима
Ашим-бега. Иако су побуњеници однели победу, Милош Обреновић и Ашим-
бег су остали на бојишту, што је код побуњеника изазвало забуну, па су се
повукли својим
кућама. После пропасти буне, Хаџи-Продан Глигоријевић је
побегао у Аустрију.
[3]
Сулејман-паша је и након Хаџи-Проданове буне наставио са терором.
Припреме за следећу буну почеле још док је Сулејман-паша држао Милоша
Обреновића у Београду. Милош је издејствовао своју слободу под изговором
скупљања новца за откуп српског робља. После неуспеха Првог српског
устанка, Милош Обреновић се издвојио као најзначајнија српска личност у
Београдском пашалуку. После слома устанка предао се Али-аги Серчесми, а
касније је постављен за оборкнеза Рудничке нахије (
По
Даници: забавник за
1827 годину, Друга година – оборкнез – старешина неколико села). Сулејман-
паша Скопљак, који је владао у Београду, у Милошу Обреновићу је пронашао
сарадника и поставио га за баш-кнеза Крагујевачке, Рудничке и Чачанске
нахије (По Даници: забавник за 1827 годину, Друга година – баш– кнез–главни
кнез).
5
Други српски устанак
представља другу фазу Српске револуције (по
неким историчарима трећу, уколико се у револуционарне активности рачуна
и Хаџи-Проданова буна из 1814. године) против Османског царства, која је
избила кратко по окончању Првог српског устанка. Други српски устанак је
довео до српске аутономије у оквиру Османског царства и
успостављања Кнежевине Србије, која је имала своју скупштину, устав и
владарску династију.
Други српски устанак је почео спонтано. Локалне српске старешине су
почеле да убијају Турке који су скупљали порез, а Арсеније Лома је
опсео Рудник. На црквени празник Цвети 11. априла (23. априла по
грегоријанском календару) 1815. у Такову су се окупиле српске старешине.
Старешине су замолиле Милоша Обреновића да буде вођа устанка, што је он,
уз колебање, прихватио.
Оружане борбе су трајале око 4 месеца. Други српски устанак је за
разлику од Првог устанка од почетка био уперен против легалне власти, коју је
представљао Сулејман-паша. Порта је на устанике послала две војске са
подручја Царства и једну из Београдског пашалука. Устаници су опсели Чачак
и држали га под опсадом наредних четрдесетак дана. Милош Обреновић је
опсаду Чачка оставио свом брату Јовану Обреновићу, Милићу
Дринчићу и Јовану Добрачи, а са својом војском је кренуо на север и сукобио
се са Турцима код Палежа и однео победу, заробивши уз то и два топа.
После битке на Палежу устаници су успоставили везу са емиграцијом у
Аустрији. У Србију су се од војвода вратили Петар Николајевић Молер, Павле
Цукић, Стојан Чупић, Сима Катић и Сима Ненадовић.
Из Палежа Обреновић је кренуо ка Ваљеву које је под опсадом
држао Павле Цукић и заједно су га освојили. Обреновић, Цукић и Ненадовић
су наставили ка Чачку. Турци су напали устанике на Љубићу, али су их они
одбили и прешли Западну Мораву и подигли шанчеве на обали.
После овог пораза, Порта упућује казнене војне јединице из Ниша и
Босне према јужној и западној граници Србије, где су се концентрисале
устаничке снаге. Босанска војска је претрпела пораз на Дубљу, а војска из
Ниша на Љубићу.
Оружани сукоби са турском војском нису имале онај интензитет и оне
размере као у Првом устанку. Доста је утицала и ситуација на руском фронту
и Наполеоновпораз; постојала је могућност руске интервенције на основу осме
тачке Букурешког уговора, па је Порта наредила да се на Србију што пре
пошаљу две велике војске, румелијска са истока и босанска са запада. Порта је
