МАТУРСКИ РАД
ТЕМА: AЛЕКСАНДАР МАКЕДОНСКИ
ИСТОРИЈА
САДРЖАЈ:
Увод - „Дечак који се игра владара“
3
Биографија
4
Детињство
5
Утицај Аристотела на Александра Македонског - како је
Александар постао „ ВЕЛИКИ“
6
Аристотеловово обраћање Александру
8
Александар Македонски – војсковођа и филозоф. Прво
регентство и прва војна акција
10
Легенда о Диогену и Александру Македонском
11
Битка код Херонеје
12
1
Краљ Македоније - Ја не крадем победу!
13
Протеривање и повратак
14
Александар постаје краљ
15
Побуна у Грчкој и брзо успостављање реда
16
Битка код Граника
17
Сирија и Левант
18
Освајање Египта
18
Битка код Гаугамеле
19
Освајање Персепоља
19
Поход на исток
20
Проблеми увођења оријенталних обичаја
21
Теорије завере – почетак краја
22
Александар Велики – Смрт „краља света”
23
Подела цартсва након Александрове смрти
24
Значај постојања и ратовања Александар Македонског
25
Закључак
26
Литература
27
УВОД
„Дечак који се игра владара“
“Још док је био дечак његова трезвеност показивала се у томе што је поред све
своје наглости и необуздане страсти у другим стварима,умео да у телесним уживањима
буде отпоран и да им се предаје са великом умереношћу,а његово частољубље и поред
његове младости показивало је извесну достојанственост и великодостојност. Волео је
славу, али не од свачег и сваку као Филип.” Говорио је: ’’Другови, све ће ми отац унапред
узети а за мене неће остати ни једно велико и славно дело да га с вама извршим.’’ Није
2
стога његови освајачки ратови били и научне експедиције које су обогатиле географију,
ботанику и етнографију многим новим чињеницама.
Од своје шеснаесте године Александар је учествовао у државним пословима. Тада
је, када му је била поверена управа у Македонији, заузео један део Тракије и ту основао
град са својим именом- Александрополис. Код Херонеје је водио лево крило македонске
војске. Након Филипове смрти 336.године ступио је на македонски престо. У то време
опет је ојачала антимакедонска странка. Демостен је у Атини говорио о ’’дечаку који се
игра владара’’ и позивао Грке да збаце македонску власт. Али, Александар је био дорастао
ситуацији. Исте године када је дошао на власт,сазвао је конгрес на Истму у Коринту, где
су га сви Грци осим Спартанаца изабрали за врховног заповедника војске против
Персијанаца. Грчка и Македонија налазиле су се чврсто у његовим рукама. Иако је Филип
II Македонски имао седам (или осам) жена Олимпијада је једно време била његова главна
супруга. Неколико легенди исплетено је око Александровога рођења или детињства, а све
су имале за циљ да покажу да Александар није обично дете. Према Плутарху Олимпијада
је уочи свадбе сањала да је њену утробу погодила муња, што је изазвало велику ватру,
који се на све стране надалеко раширила. Према другој легенди, коју преноси Плутарх
Филип је након венчања себе видио у сну како женину утробу осигурава печатом са ликом
лава. Плутарх је понудио низ интерпретација тога сна, да је Олимпијада зачела пре брака
или по другом тумачењу да је Александров отац сам Зеус. Део античких коментатора
тврдио је да је Олимпијада измислила и ширила причу о Александровом божанском
пореклу. Александар се родио на дан, када је Филип припремао опсаду Потидеје на
полуострву Халкидици. Истога тога дана Филипу је стигла вест о великој
Парменионовој победи над Илирима и Пеоњанима. Тога дана стигла му је и вест да је
његов коњ победио на Олимпијским играма. Тога дана спаљен је Артемидин храм у
Ефезу, једно од седам светских чуда, па је Хегесија из Магнесије изрекао досетку да је
храм изгорио зато, јер је Артемида бабичила приликом Александрова рођења. Те легенде
и приче настале у у доба када је Александар постао краљ, па је могуће да су настале на
његов подстицај, са намером да се покаже да је он натчовек и да му је од рођења
судбински одређена велика улога.
4
Детињство
Док је био мали Александрова дадиља била је Ланика, сестра његовога будућега
генерала Црнога Клита. Касније га је подучавао строги Олимпијадин рођак
Леонида. Други наставник био је Лисимах из Акарнаније, који је био омиљен, јер је
Александра називао Ахилејем. Попут осталих македонских племића Александар је научио
да чита, свира лиру, јаше, лови и да се бори. Када је имао десет година један трговац из
Тесалије понудио је Филипу II Македонскоме коња Букефала за 13 таланата (по данашњој
цени 1,1 милион евра). Међутим коњ је био толико дивљи, да га нико није могао да
узјаши. Филип је већ био одустао од купње коња, али Александар је тврдио да он може да
га узјаши, што је и доказао. Филип је био толико изненађен, пошто му је син обуздао
коња, кога искусни јахачи нису могли да обуздају. Био је одушевљен Александровом
храброшћу и умећем, па је рекао Александру да тражи краљевство, које ће њега бити
достојно, пошто је Македонија за њега премала. Коњ Букефал је био верни Александров
пратилац на свим његовим походима све до Индије. Када је коњ крепао Александар је
онда један град Букефалију назвао по свом коњу.
УТИЦАЈ АРИСТОТЕЛА НА АЛЕКСАНДРА МАКЕДОНСКОГ
-Како је Александар постао „ ВЕЛИКИ“
Александар је волео и ценио Аристотела и сматрао га је својим духовним
родитељем. Аристотел је у Александру пронашао достојног ученика који је од природе
волео науку и читање и био је велики пријатељ научног испитивања. Илијаду он је и
посматрао као попутнину ратне храбрости и називао је тако. Као место за школу и
подучавање краљ Филип им је одредио светилиште нимфа код Мијезе у близини Стагире.
У сеновитим шеталиштима око светилишта Аристотел је подучавао младог принца
5
правој прилици, према правим лицима, с правим циљем и на прави начин, то је онда оно
средње и најбоље, што је у ствари битно за врлину… Према томе, врлина је нека врста
мере [μεσότης], која има за циљ средину [тј. праву меру]. Постоји, затим, много разних
начина да се промаши та средина, али за праву меру постоји само један начин. Зато и јесте
оно прво лако, а ово друго тешко, тј. лако је промашити циљ, а тешко га је погодити. И
управо због тога сувишност и недостатак спадају у категорију порока, а средина у
категорију врлине. Дакле, избегавање крајности и постизање мере по Аристотелу јесте
човеков задатак.
„Јер добар се може бити само на један начин, а на много начина рђав“
Аристотеловово обраћање Александру
Аристотел је говорио да за етику није главна ствар спознаја врлине, него морално
деловање, моралан живот. За стицање врлина Аристотел је наглашавао важност вежбе и
навике. По његовим речима, многи не раде тако, него се предају етичком теоретизовању и
мисле да ће филозофирањем постати морални. Они личе на болеснике који, истина,
пажљиво слушају лечника, али нимало не извршавају његова наређења. Као што, дакле,
такви болесници не могу да оздраве, тако ни они неће спасити своју душу
7
