Универзитет у Крагујевцу

Природно-математички факултет

Институт за Биологију и Екологију

Смер:Екологија

Историја живота – Мезозојска ера

Јура

Семинарски рад

СТУДЕНТ:

БРОЈ ИНДЕКСА:

СМЕР: Екологија

ПРЕДМЕТ: Еволуциона биологија

ПРЕДМЕТНИ НАСТАВНИК: Др Снежана Станић

СТРУЧНИ САРАДНИК: Сања Матић

КРАГУЈЕВАЦ

2012

САДРЖАЈ

1. МЕЗОЗОИК – Увод....................................................................................................3

2. ЈУРА - Увод................................................................................................................3

3. ПАЛЕОГЕОГРАФИЈА.............................................................................................................4

4. ПАЛЕОКЛИМАТОЛОГИЈА.....................................................................................................5

5. ЖИВОТ ТОКОМ ЈУРЕ ...........................................................................................................5

5.1 ЖИВОТ У МОРУ............................................................................................6

5.1.1 ПРОТИСТИ И БЕСКИЧМЕЊАЦИ……………………………………6

5.1.2 КИЧМЕЊАЦИ……………………………………………………………8

5.2ЖИВОТ НА КОПНУ………………………………………………………………..9

5.2.1 БЕСКИЧМЕЊАЦИ………………………………………………………9

5.2.2 КИЧМЕЊАЦИ....................................................................................9

5.2.3 БИЉКЕ............................................................................................11

ПРИЛОГ 1……………………………………………………………………………………...13

ПРИЛОГ 2……………………………………………………………………………………...14

ЛИТЕРАТУРА................................................................................................................15

За време Јуре дошло је до значајних глобалних промена у конфигурацији

континената,  океана и биолошких система. Током овог периода суперконтинент Пангеа се
поделила   на   два   дела,   што   је   касније   омогућило   формирање   данашњег   Атлантика   и
Голфског залива. Појачано померање тектонских плоча довело је до пораста вулканске
активности,   формирања   планина   и   спајања   острва   са   континентима.   Плитка
епиконтинентална мора покривала су многе континенте, и то су места где су се таложили
марински и копнени седименти, који су омогућили очување разноврсних фосила.

Током Ране Јуре, животиње и биљке које су се „опоравиле“ од једне од највећих

масовних изумирања на Земљи, насељавају и копно и море. Многе групе кичмењака и
бескичмењака, кључне за настанак данашњих врста, први пут су се појавиле током Јуре.
Нарочито се развио живот у океанима – гребенски екосистеми, заједнице приобалних
(плитководних) бескичмењака, велики водени предатори, укључујући гмизавце и сиполике
животиње. На копну доминирају диносауруси и летећи птеросауруси, а такође се
појављују и птице. Постојали су и сисари али су и даље били прилично малобројни, за
разлику од инсеката који су били разноврсни. Од биљака доминирају скривеносеменице.

Назив Јура долази од имена планине Јуре која се налази на граничном простору

између Швајцарске и Француске, а за то је заслужан француски геолог и минералог
Александар Бронгниарт, који је овде пронашао прве фосиле који потичу из тог времена.

Палеогеографија

Иако је је расцепање Пангее започето током Тријаса, континенти су почетком Јуре

и даље били веома близу. Копна су била груписана на северни регион – Лауразију – која
се састојала од Северне Америке и Еуразије, и јужни регион – Гондвана – која се
састојала од Јужне Америке, Африке, Индије, Антартика и Аустралије. Ова два региона је
одвајао Тетис.

Током доње јуре рифтовање на простору Тетиса и Пангее изазвало је поступно

пуцање Пангее у смеру запада. Рифтна долина, уз плитководно преплављивање овог
уског, али дугачког просторе Пангее, поступно се пружа све даље на запад, у смеру
океанског простора Панталасе на супротној страни Пангее. Овим процесом током доње и
средње јуре поступно се између лауразијског и гондванског дела Пангее отварао нови
океански простор – централни део Атлантика.

Током средње јуре, Пангеа у потпуности пуца, раздвајајући се на гондваски и

лауразијски део. Током горње јуре лауразијски део почео се ротирати у смеру казаљке на
сату чиме ја започело затварање океанског простора Татиса. Просес затварања Татиса
био је потпомогнут и истовременим почетком ротације гондваског дела у смеру обрнутом
од смера казаљке на сату. Истовремено са јурским отварањем централног Атлантика на
гондванском простору, са источне стране данашње Африке, и на рубном простору
данашњег Антартика и Мадагаскара, долази до рифтовања, а што означава почетак
отварања Индијског океана.

Палеоклиматологија

Клима током Јуре може се реконструисати анализом дистрибуције фосила и

седиманата као и геохемијском анализом. Фосили термофилних биљака су нађени и до
60°   С   и   60°   Ј   географске   ширине,   што   указује   на   проширену   тропску   зону.   На   већим
географским   ширинама,   папрати   и   друге   термо-сензитивне   биљке   указују   на   мању
температурну   разлику   између   екватора   и   полова   него   данас.   Упркос   овој   смањеној
температурној   разлици,   постојала   је   разлика   код   морских   бескичмењака   у   северним,
већим географским ширинама и тропском „Тетијском“ делу. Пад температурних разлика
вероватно је довео до нестајања зонских ветрова.

Велики налази соли који датирају од Јуре представљају делове где је повећана

аридност, док велики налази угља представљају делове са повећим падавинама.
Претпоставља се да је постојао појас ардиности на западној страни Пангее, док је је мало
влажнији део био на истоку. За ове услове су залужни утицаји великих копнених маса на
ветар и падавине, на сличан начин као и код данашњих континената.

Анализом изотопа кисеоника морских фосила дошло се до закључка да је током

Јуре, генерално било веома топло. Геохемијски докази указују да је површина воде на
нижим географским ширинама била око 20° C, док је у дубинама било око 17° С.
Најхладније је било током Средње Јуре а најтоплије током Касне Јуре. Пад температуре
се десио на граници између Јуре и Креде.

Претпоставља се да су повећана вулканска активност и померање морског дна

(тектонских плоча) током Јуре, условили ослобађање велике количине угљен-диоксида
(гаса стаклене баште) што је довело до виших температура на планети. Високе
температуре и мале темературне разлике могу бити повезане и са Тетисом, који је
расподељивао топлу, тропску воду по селој планети. Океанске струје су биле вероватно
споре, због температуре, мале разлике у густини у океану, и слабих ветрова.

Што се тиче глацијације и поларних капа, нема доказа да су постојале за време

Јуре. Узрок је можда непостојање копнених маса у поларном подручју или због генерално
топле климе.

Живот током Јуре

Граница између Тријаса и Јуре је позната по једном од 5 највећих масовних

изумирања на Земљи. Скоро половина родова морских бескичмењака је нестала; нејасно
је да ли су исту судбину имале копнене биљке и копнени кичмењаци. Поред тога, током
још два периода Јуре су се десиле велике промене у разноврсности фауне, нарочито
маринских бескичмењака – један током ране Јуре и други крајем Јуре.

Слојеви стена из Јуре чувају многе важне савремене биолошке групе, које су се

први пут појавили током овог периода. У океанима, живот на морском дну је постао веома
сложен и сличан данашњем, са мноштвом молуска и организама који су формирали
коралне гребене током Средње Јуре. Савремене рибе су постале честе у Јурским морима
а њих су пратили и амонити, сиполики организми, као и многи, сада изумрли, гмизавци.
На копну почиње доминација нових биљака и животиња. Голосеменице (нпр. четинари) су
замениле папрати, које су доминирале у старијим екосистемима. На сличан начин,