протеже се до висине од 10–15 km. У том слоју осећају се утицаји времена и климе и у
њему се загађивачи ваздуха највећим делом емитују и распростиру. Посебно је значајан
тзв. „мешајући слој” атмосфере, чије распрострањење зависи од метеоролошких услова
и креће се од неколико стотина до око 2.000m висине.
Загађујуће супстанце које се ослобађају у овај слој, брзо се распростиру (за неколико
сати) у широком ваздушном простору, потом и у више слојеве тропосфере. Ако за
време емисије загађивача нису присутна турбулентна кретања у овом слоју, загађивачи
се равномерно накупљају у малој запремини ваздуха са веома високом концентрацијом.
То се догађа када је брзина ветра мала, а температура површине Земље нижа од
температуре ваздуха изнад ње (појава тзв. температурних инверзија).

Стратосфера допире до 50 km висине до стратопаузе. Практично је одвојена од

утицаја времена и климе. Вертикални пренос између овог и претходног слоја веома је
спор. У стратосфери се налази озонски слој, који штити Земљу од УВ зрачења Сунца и
налази се на висини од 10-50 km и његов значај је суштински за очување живота на
Земљи. Мезосфера се простире изнад стратосфере до висине од око 80 km, и
температура пада са висином.

Термосфера се простире изнад мезосфере до висине од 640 km и температура се

повећава са висином. Егзосфера се простире изнад термосфере до висине од око 1000
km, где прелази у свемир. Границе између појединих слојева атмосфере називају се
тропопауза, стратопауза, мезопауза, термопауза и егзобаза. Просечна температура
атмосфере на површини Земље је 14°C.

Слика 1; чиста животна средина

2.1. Функције атмосфере

Основне функције ваздуха на Земљи су биолошка (примарна) и производна

(секундарна). Најважније компоненте ваздуха које су неопходне за живот на Земљи су:
кисеоник – за дисање, угљендиоксид – за фотосинтезу и азот – за синтезу биљних
беланчевина. Производна функција ваздуха заснована је на кисеонику, који омогућава
сагоревање и производњу енергије неопходне за опстанак савремене цивилизације.

Помоћу кисеоника из ваздуха могућ је процес сагоревања, што значи да се

кисеоник троши приликом свих активности у којима је потребно сагоревање.
Захваљујући псисуству кисеоника при сагоревању, омогућена је производња енергије,
секундарне (топлотне, сагоревањем фосилних горива) и терцијарне (електричне).