Hartije od vrednosti su pisani dokument ili isprava (u novije vreme elektronski zapis) koja svom
držaocu (imaocu) daje određena imovinska prava koja može koristiti samo pod uslovima
zakonitog vlasništva nad tom hartijom od vrednosti”.

Iz definicije bismo lako mogli zaključiti

da je u prvi plan stavljen aspekt investitora, odnosno vlasnika hartije od vrednosti. Međutim, kod
hartija od vrednosti postoji i druga strana a to su emitenti, odnosno oni koji izdaju hartiju.
Polazeći iz ugla emitenta, hartiju od vrednosti bi mogli da definišemo i kao ”Ispravu kojom se
jedno lice (izdavalac, dužnik) obavezuje da ispuni upisanu činidbu prema svakom drugom licu
koje je njhov zakoniti imalac (poverilac)”.

Za vlasnike, hartije od vrednosti predstavljaju specifičnu aktivu, kod koje sam papir ima vrlo
malu, čak zanemarljivu vrednost. Hartije od vrednosti se smatraju vrstom finansijske aktive,
pošto svojim vlasnicima daju određena prava. Za pravilno razumevanje suštine hartija od
vrednosti je bitno imati na umu da ono što ih razlikuje od bezvrednih papira su upravo prava koja
su data vlasnicima. Osnovna karakteristika hartija od vrednosti su:Naime, sam papir koji
predstavlja hartiju od vrednosti nema neku posebnu vrednost, ali pošto pravo na koje se odnosi
hartija se ne može vršiti bez te hartije – ona posedovanjem te same isprave dobija vrednost koju
ima. Zato kažemo “hartija od vrednosti”.

Kriterijumi klasifikacije i podele ovih HOV su raznoliki a neki od kriterijuma podele hartija od
vrednosti su:



na prirodu inkorporisanog prava,



prema načinu određivanja imaoca prava,



prema vezi u odnosu na osnovni posao,



prema karakteru potraživanja,



prema roku dospelosti,



prema mestu izdanja i mestu ispunjenja i sl.

Pitić G., Petković G, Erić D., Šoškic D., Štimac M.“Berzanski pojmovnik ”, Beogradska berza, Beograd 1996., str.

81.

Jovanović N. ,“Emisija vrednosnih papira – pravna razmatranja” , Beograd,2001., str. 17-18

Najopštija podela hartija od vrednosti je na:

1) Akcije – vlasničke hartije,
2) Obveznice – dužničke hartije,
3) Fjučersi i opcije – kao derivati ili izvedene HoV.

2.Finansijski instrumenti

Finansijski instrumenti su element finansijskog sistema, čija je brojnost i raznolikost
najočigledniji pokazatelj dostignutog stepena razvoja finansijskog tržišta.

Dele se na :



finansijsku aktivu (finansijska potraživanja - konvertibilne valute, depoziti, hartije
od vrednosti)



ostale finansijske instrumente (zavisno od rizika poslovanja - finansijske
garancije, kreditne linije, kreditna pisma).

              Postoji niz različitih vlasničkih, dugovnih i derivatnih finansijskih instrumenata kojima
se   trguje   na   finansijskim   tržištima   u   cilju   najefikasnijeg   ulaganja   viška   sredstava   od   strane
pojedinaca, preduzeća i državesa jedne strane, odnosno prikupljanja i efikasne alokacije tog
viška   sredstava   pod   najpovoljnijim   uslovima   sadruge   strane.   Pored   korišćenja   akumuliranog
profita   i   zaduživanja   preduzeća   kod   banaka   i   drugih   finansijskih   institucija.Jedan   od
najznačajnijih   izvora   sredstava   neophodnih   za   poslovanje   preduzećaje   izdavanje   akcija   i
obveznica.

3.Obveznice

3.1. Pojam obveznica

                       Obveznica kao hartija od vrednosti nastala je početkom 18. veka u Holandiji. Prva
obveznica je bila izdata od jedne holandske firme sa ciljem da se skupi dovoljno novčanih
sredstava   za   finansiranje   nekih   poslovnih   zahvata   koji   su   se   preduzimali   na   teritoriji
novostvorenih kolonija na indijskom podkontinentu.
Obveznica je vrsta hartija od vrednosti i instrument na tržištu kapitala. Ona sa jedne strane
predstavlja pismenu ispravu kojom se njen izdavalac obavezuje da ispuni obavezu upisanu na toj
ispravi   njenom   zakonitom   imaocu,   a   s   druge   strane   kvalitetan   instrument   preko   koga   njen

1. One su kvalitetan oblik prometa kapitala, što se izražava kroz veliku sigurnost

imovinsko– pravnog odnosa (pre svega su jasni postupci u slučaju nemogućnosti
ili nevoljnosti izdavaoca da izvrši svoju obavezu);

2. Uglavnom se emituju sa veoma prihvatljivim kamatnim stopama, koje su dodatni

motiv za potencijalnog ili trenutnog imaoca;

3. Lako su prenosive što omogućava lak prenos i naplatu, po tačno predviđenim

pravilima i proceduri;

4. Potencijalni kupci su unapred upoznati sa svojim pravima u slučaju kupovine, što

nije slučaj sa običnim dužničko – poverilačkim odnosom, koji formira pravila
svaki za sebe;

5. Naročito državne obveznice imaju posebnu sigurnost naplate, s obzirom na

fiskalne karakteristike emitenta i obim kapitala koji se prikuplja, te jasnu namenu;

6. One nisu upravljačke hartije od vrednosti. Ne omogućavaju upravljanje nad

imovinom izdavaoca (kao akcije) već samo (uglavnom fiksno) učešće u dobiti, što
pojednostavljuje ostvarivanje prava i smanjuje rizike (garancija isplate bez obzira
na dobit izdavaoca), dok s druge strane njihovi imaoci nemaju mogućnost
direktnog uticaja na sudbinu finansijskih sredstava koje su uložili;

7. Trgovina obveznicama se u poslednje vreme značajno usložnjava pojavom

kompleksnijih obaveza iz same obveznice, kao i propratnih derivata. Dok je u
ranijem periodu uglavnom postojala samo obveznica koja je nosila fiksnu
kamatnu stopu u fiksnom periodu, danas imamo lepezu raznih pojavnih oblika;

8. I poslednja, ali verovatno i najznačajnija karakteristika da se na emisiju obveznica

pre svega odlučuju kvalitetni emitenti (što nije slučaj sa drugim instrumentima).
To su uglavnom državni organi i institucije, velike banke i značajna (često javna)
preduzeća.

3.3. Sadržina obveznica

Obveznica, da bi ispunila uslove za promet na tržištu, mora imati sledeće osnovne pravne
sastojke:



oznaku da je to obveznica;



firmu ili drugu oznaku izdavaoca



ime ili naziv lica načije ime se obveznica izdaje, odnosno oznaku da je
nadonosioca;



tačno označenu obavezu izdavaoca;