Увод
У првим деценијама XIX века остварила се вековна људска жеља да се сам живот
- људи, догађаји и природа - ухвати и забележи за вечност. Слика као феномен
човековог изражавања стварности настала је још у далеко праскозорје људске
цивилизације.
Фотографија, тај „одраз стварности", заокупљала је људски дух вековима, још од
времена покушаја да се користи „camera obscura" у XVI веку,(У преводу - мрачна
соба - представља замрачену просторију с малим отвором на зиду кроз који се
под јаком дневном светлошћу пројектује обрнута слика спољњег призора на
супротном зиду. Овај принцип "camera obscura" користили су и многи чувени
сликари, међу њима Вермер (Vermeer) и Каналето (Canaletto),
Анастас Јовановић, обдарени уметник и изразити романтичар, први српски
литограф и први српски фотограф, васпитаван на изворима европске културе,
одани пријатељ династије Обреновића и кнеза Михаила, његов управитељ двора,
уметнички свестрана личност, високог друштвеног угледа, далеко је познатији у
српској културној историји као сликар и графичар него као фотограф. Оставио је
за собом уметничко дело изузетно по вредности, разноврсности и обиму.
Временом, његова уметничка заоставштина је брижљиво прикупљена по нашим
музејима и проучена.
Тек ће Бранибор Дебељковић, који се бави проучавањем фотографије у
Србији, изричито написати „много значајније место у нашој културној историји
одредила му је његова фотографска заоставштина". Тачно, али тако је само
делом једне реченице поменута изузетна вредност фотографског дела Анастаса
Јовановића. Тек нам је систематско прикупљање његове фотографске
заоставштине у музејске фондове и њихово студијско проучавање омогућило да
документовано говоримо о делу Анастаса Јовановића, месту, вредности и значају
његовог фотографског рада и њега самог као пионира на том пољу код нас.
1
1
У Музеју града Београда; који поседује највећи део уметничке заоставштине Анастаса Јовановића, чува се
и збирка оригиналних фотографија, које је снимио сам Анастас. Основу те, данас тако богате збирке (укупно
892 фотографије) изванредно драгоцене по њеној културно-историјској и документарној вредности, чине 35
талботипијска негатива и позитива откупљена 1953. године од Анастасове кћери Катарине Јовановић, која је
живела у то време у Швајцарској у Цириху . Данас слободно можемо рећи, да је, осим неких тридесетак
снимака у приватном власништву, све остало или у фонду Анастаса Јовановића у Музеју града Београда или
у збиркама других београдских музеја и културних установа. У музејима су фотографије првенствено
прикупљане и посматране као документација о догађајима, личностима, одевању, унутрашњости куће, или
изгледу градова, улица, тргова и архитектуре, без обзира на уметничку вредност тих фотографија или
вештину и знање њених аутора, док су оне уствари, поред тога што су документи о изгледу света око нас, и
.
Осим кратких обавештења по часописима о њему и објављених његових
фотографија, затим његових снимака разних личности или мотива Београда, и
чланака о њему објављених још за живота, често је био помињан и у објављеним
сећањима својих савременика, познатих политичара или културних радника
тадашње Србије. Почев од фотографске изложбе у Београду 1929. године, о њему
као фотографу биће све више речи, белешки и чланака у штампи или стручним
публикацијама, а нарочито ове последње деценије, што потврђује и прикупљена
библиографија о Анастасу Јовановићу.
Живот
Анастас Јовановић се родио 1817. године у месту Враце у Бугарској. Прво
основно школско знање добио је у Врацу. Учитељ му је био један Србин из
Панчева, Огњановић. Анастасов отац Јован,
као и његови стричеви, бавио се
трговином.
Често је послом путовао у Београд са својим тастом, који је у Београду
имао сина, терзибашу кнеза Милоша, па је Анастас слушајући у кући о Београду
још као дечак пожелео да види тај град о коме се у његовој породици толико
причало. Тако га је отац са непуних девет година повео 1826. године први пут у
Београд и поред мајчиног противљења. Једно време је био код ујака у Београду, а
затим код неког чиновника из Карађорђевог времена, који се тек био вратио из
Русије. У то време, како Анастас помиње, учио је школу код неког учитеља Мише.
Године 1831, после очеве смрти, прешла је у Београд и Анастасова мајка Марија с
његовом сестром Катарином и братом Михаилом.
Како му је у то време умро и
ујак, ујна га, против његове воље, да на терзијски занат. Следеће, 1832. године
почела је да ради у Београду Државна штампарија, која је била организована тако
што су ручне пресе и разна слова купљена у Русији, а словоливци, словоресци
матрица и фактори били доведени из Аугсбурга и Беча. Анастас је од почетка
заинтересовано пратио шта се ту ради и обилазио је око тек отворене београдске
штампарије. Неодољиво га је привлачило све што се тамо збивало, па му је
пошло за руком да се исте године запосли у словоливници Државне штампарије
.
Чим је добио прву плату узео је стан за мајку и сестру.
Пише да је скромно наместио
стан „сасвим по пемачки" па да је међу првима у Београду имао у кући сто и столице. Исто
тако први је у свом друштву (20 до 30 особа) почео носити „немачке хаљине„.
У то време је
прворазредан изворни материјал за проучавање историје фотографије у Београду и Србији, за њен развитак
и достигнуте домете
2
Те исте, 1840. године, француски сликар Луј Дагер (Louis Daguerre)
усавршио је технику снимања на плоче и послао у Беч две дагеротипије цару
Фердинанду на поклон. Оне су биле изложене у Академији Св. Ане, где је Анастас
имао прилике да их види. То је био први сусрет и додир Анастаса с фотографијом,
тим техничким чудом прве половине XIX века, које га је опчинило и привукло од
4
првог тренутка како је видео снимке „предела с кућицама", како сам Анастас и
после толиког низа година с узбуђењем бележи у својој Аутобиографији.
Њега је веома заинтересовао тај проналазак, и запазио је, с чуђењем, да на
друге студенте Академије, нажалост, овај проналазак није оставио утисак нити их
је привукао. Убрзо затим је уз материјалну помоћ свог заштитника и пријатеља
Тирке купио Фојгтлендерову камеру бр. З
.
Не без разлога, Анастас с поносом
бележи у својој Аутобиографији, „да сам у целом славенском свету ја први који
сам почео да се занимам фотографијом". Од тада па до смрти пратио је све
проналаске и усавршавања у фотографији и до краја остао одушевљени
приврженик своје најдраже преокупације - фотографије.
Када је кнез Милош дошао у Беч после повлачења с власти, Анастас је тих
првих дана стално био с њим зато што је знао језик и познавао средину и прилике.
Августа 1842. године Анастас је пратио кнеза Милоша на његовом путу по Чешкој
и Немачкој, опет да би му се нашао као помоћ у непознатој средини. Тако се
постепено развило велико и дугогодишње пријатељство између Анастаса и
породице Обреновић.
Године 1842. Обреновићи су збачени с престола Србије, и млади кнез Михаило
одлази у изгнанство придруживши се своме оцу кнезу Милошу. Када је због
династичких промена у Србији, Анастас, као пријатељ и присталица породице
Обреновић, остао без стипендије и материјалних средстава за живот, опет му је
помогао Деметар Тирка, његов стални заштитник у Бечу, као и Константин Курти.
Остајући у Бечу и настављајући студије, привржен Обреновићима постао је
1844. године и секретар кнеза Милоша.
Пошто је изгубио стипендију, требало је обезбедити материјална средства за
живот и Анастас, вредан и предузимљив, уз помоћ својих бечких пријатеља,
подстакнут потребом да се сам издржава, отворио је нешто касније у свом атељеу
и радионицу икона, која је имала велике поруџбине и врло добро разрађен посао.
Дошавши у Беч, Анастас Јовановић, талентован и заинтересован за све ново у
сликарству, учио је вредно и страсно откривајући и упознајући тајне уметности и
науке. Лако и брзо прерастао је младог провинцијалца који је дошао у Беч да учи,
заврши школовање и врати се у своју средину. Имао је срећу да се формира у
значајном културном средишту, где је бујао снажан уметнички живот и да учи код
великих имена бечког сликарства, који су у то време водили бечку Академију
ликовних уметности. Као ђаку Карла Гзелхофера (Carl Gselhofer), Леополда
Купелвизера (Leopold Kupelwieser), Карла Рала (Carl Rahl), Јозефа Месмера
(Joseph Mosmmer) и Томаса Ендера (Thomas Ender) пружала му се изванредна
прилика да много научи од сликарског заната и слушајући их стекне општу
културу. Анастас је то искористно и развио се у културну и добро обавештену
личност широких видика.
5
