Arbitražno pravo

POJAM I KARAKTERISTIKE ARBITRAŽE

Ne postoji univerzalna definicija arbitraže, kao oblika privatnog rešavanja sporova. Arbitražu dodatno ograničavaju razlike domaćih I međunarodnih arbitraža, kao i to da su nacionalni pravni sistemi kreirali različite pravne okvire u kojima ona deluje. Ipak, pojam arbitraze je lakse definisati kroz njene osnovne postulate,tj.postoje 4 karakteristike koje se izdvajaju po svom znacaju:

Alternativa državnom sudovanju: arbitraža predstavlja alternativu redovnom načinu rešavanja sporova. Umesto odlaska pred sud, stranke mogu ugovoriti alternativno resenje,a to je da o njihovim pravima i duznostima odluči arbitraža.

Privatni način rešavanja sporova. sudovi predstavljaju jednu od tri osnovne grane vlasti,i iznoseci svoj spor pred sudove stranke iznose spor pred oci javnosti, a arbitražni način rešavanja sporova je privatan.do odluke se dolazi nakon sto se stranke za resenje obrate nedrzavnom tribunal,pa ceo postupak ostaje van vidokruga državnih organa i javnosti.

Arbitraža kao tvorevina stranaka znači da stranke oblikuju postupak, počev od određivanja mesta arbitraže, broja arbitara, merodavnog prava, jezika, itd. Za razliku od toga, nadležnost i postupak pred sudovima je određen imperativnim normama.

Konačna i obavezujuća odluka je još jedna karakteristika arbitraže. Protiv nje po pravilu nema žalbe višoj instanci, a osporavanje pred državnim sudovima je retkost.

 
PREDNOSTI I MANE ARBITRAŽNOG REŠAVANJA SPOROVA

Arbitraža se rodila iz potrebe da se spor reši na što efikasniji način. Ona se uglavnom mora ugovoriti unapred, dok sudovi svoju nadležnost ne vezuju za saglasnost stranaka. Prednosti i mane arbitraže nisu apsolutne, već zavise od konteksta odnosa za koji se planira njeno ugovaranje, interesa i nacionalnosti stranaka, vrste arbitraže, itd. Neke od prednosti arbitraže su:

Neutralnost je jedna od glavnih prednosti. Iako sudovi načelno deluju nepristrano, u praksi, kada se radi o sporovima u kojima učestvuju strana lica, oni ipak pokazuju veću naklonost prema domaćim parničarima. Stoga se u međunarodnom poslovanju rešavanje eventualnog spora izmešta iz delokruga nacionalnih sudova, i radije ugovara arbitraža, lociranjem sedišta arbitraže u treću zemlju.

Fleksibilnost i neformalnost se odnosi na procesni okvir, koji je gotovo u potpunosti pod kontrolom stranaka, uz minimalna ograničenja. Stranke su kreatori procesa u kome će se spor rešavati, pa se strankama omogućuje da spor uokvire onako kako to najviše odgovara predmetu spora i okolnostima koje mogu biti od značaja u svakom konkretnom slučaju.

Stručnost arbitara predstavlja prednost u odnosu na sudove, koji se previše oslanjaju na nalaze veštaka. Ovde se za arbitre biraju stručnjaci u određenoj oblasti, što u konkretnim stuacijama predstavlja značajnu pogodnost.

Nejavnost je karakteristika kojom se štiti reputacija stranaka, i čini poverljivu atmosferu čitavog procesa, koja je posebno pogodna ako se kasnije želi nastavak poslovne saradnje među strankama. Ne obelodanjuje se identitet stranaka, ročišta se održavaju iza zatvorenih vrata, a odluka se ne objavljuje.
Brzina odlučivanja je još jedna prednost arbitraže. Dok sudske procese karakteriše neefikasnost i zatrpanost predmetima, opstrukcija dostavljanja i druge dilatorne taktike stranaka, arbitraža je po pravilu jednostepena, postupak dostavljanja pojednostavljen, a često je i određen maksimalan period u kome se postupak mora privesti kraju.

Troškovi u arbitraži su u načelu predvidljivi, jer nema žalbi i eventualnog ponovnog suđenja o istoj stvari. Ipak, ova računica nije baš linearna, jer vrednost spora može da raste, a stranke mogu da povere odlučivanje i nekoj od najprestižnijih svetskih arbitražnih institucija. Tada se smatra da je arbitraža u međunarodnim sporovima znatno skuplja od odlaska pred sud.