Betoven

Doba koje obuhvata drugu polovinu XVIII i početak XIX veka predstavlja jednu od najznamenitijih i najznačajnijih epoha u istoriji muzike. To je vreme formirawa i razvoja simfonijskog muzičkog mišljenja, dostizanja najviših dometa u razvoju operske forme čija struktura počiva na numerama, rađanja novih muzičkih oblika – prvenstveno sonatno – simfonijskog ciklusa, koji postaje formalna osnova žanrova simfonije, sonate, kamerne i koncertne muzike. Najvažniju ulogu u ovom novom cikličnom obliku imao je sonatni allegro, koji se zasnivao na principu kontrastnog suprotstavljanja dveju muzičkih tema, njihovom konfliktu iz kojeg sledi nepregnuti razvoj motivskog materijala.
U formiranju sonatno – simfonijskog ciklusa učestvovali su brojni kompozitori raznih evropskih zemalja. Najznačajnije je bilo stvaralaštvo trojice muzičkih velikana – Jozefa Hajdna, Volfanga Amadeusa Mocarta i Ludviga van Betovena – čija se delatnost odvijala uglavnom u Beču. Zato su u istoriji muzike poznati kao predstavnici bečke klasike, odnosno bečke klasične škole.
Za mnoge muzika klasičara predstavlja najveći vrhunac koji je ikada dostignut u razvoju muzike, pa se za wu vezuju pojmovi koji i inače određuju naše shvatanje klasične vrednosti: idealna lepota, uravnoteženost, formalna jednostavnost i ekspresivna neposrednost. Takva shvatanja nije uvek moguće saobraziti konkretnom muzičkom materijalu kojeg nalazimo u ostavštini ovih velikana. Njihovi opusi nisu ni izdaleka homogeni i jednoznačni. Individualnosti svakog od njih pojedinačno bile su suviše snažne da bi se mogle podvesti pod uobičajeno značenje termina škola. To ne znači da treba odustati od korišćenja termina muzička klasika za ovaj period u razvoju muzike. Međutim, možda upravo razumevanje muzike može da pomogne jednom pravilnijem shvatanju klasicizma XVIII veka. Enciklopedijska definicija klasicizma kao onog “što je saglasno pravilima Starih” u stvari se odnosi na akademizam, a on je sasvim suprotan duhu klasične umetnosti, nespojiv sa delima Getea, Voltera, Davida, Engra, Hajdna ili Mocarta.
U XVIIIzabeležen je novi talas interesovanja za jasne, raščlanjene, zakonomerno povezane forme grčke i rimske umetnosti. Racionalizam i prosvetiteljstvo oslanjaju se na humanizam. Istraživanja spomenika antičke umetnosti nemačkog istoričara umetnosti i arheologa Vinkelmana dala su izuzetan podsticaj srodnim stremljenjima. Ali ona ne izražavaju suštinu klasicizma – njegovu otvorenost, kreativnost, novotorstvo, čak revolucionarnost, koja tradiciju ne ukida, već stvara temelj za suštinski nov dijalog sa njom, prodornost, energičnost i nadasve izuzetnu kumulativnu energiju. Najbolje se to vidi u zakonitostima muzičkog jezika klasicizma koje su pokazale neiscrpne mogućnosti daljeg razvoja. U neprekidnoj igri udaljavanja od prvobitnog modela i vraćanja u njegovo okrilje stvorena je celokupna umetnost novog doba.
U XVIII veku ispoljeno je veliko interesovanje za narodnu umetnost, inicirano je prikupljanje folklornog blaga. U muzici su ove ideje takođe našle primenu. Beleže se i izdaju zbornici sa narodnim napevima. Kompozitori ih koriste u svojim delima. Ova zainteresovanost za jedana drugačiji umetnički sistem koji živi u folkloru prave plodove počeće da daje u romantizmu, kada će u okviru takozvanih nacionalnih škola, upravo spajanje bogate umetničke tradicije sa živim sokovima narodnog stvaralačkog genija dati novi podstrek razvoju muzike.