државног   уређења   Француске.   Цар   Наполеон  III  је   преценио   моћ   своје   војске   и
државе   а   потценио   противника.   То   га   је   коштало   престола.   Пруси   су   врло   лако
напредовали   ка   Француској   захваљујући   железници   а   добро   обучена   војска   је
односила победе. Кључни догађај је био предаја Седана Прусима 2. 9. 1870. у коме
се   налазио   цар   Наполеон   III,   39   генерала,   86   000   војника   и   650   топова.

Вест о

царевој   предаји   је   стигла   у   Париз   после   2   дана   и   изазвала   револуцију.   Војници
народне гарде и присталице републике упадају 4. 9. 1870. у Бурбонску палату, где је
заседала   Законодавна   скупштина,   и   под   њиховим   притиском   је   Леон   Гамбета
објавио   да   је   Наполеон   III   збачен   с   власти   и   да   је   успостављена   република.
Формирана   је   Влада   националне   одбране   коју   су   чинили   републиканци   под
председништвом генерала Трошија, гувернера Париза. Влада се обавезала да настави
рат.

Одлука да се рат настави је била погрешна. Пруска војска је опсела Париз 19.

9. 1870. а Гамбета је балоном одлетео из Париза да организује војску у
унутрашњости државе која би пружала отпор Прусима. У међувремену се Прусима
предала тврђава Мец, коју је бранио маршал Базен. Сматрајући да је рат изгубљен,
намерно се предао са 73 000 војника, да би сачувао трупе уз помоћ којих би на
престо вратио Наполеона III.

То је изазвало бурне реакције у народу. Збачена је

Трошијева влада и образована нова коју је чинила ситна буржоазија али се она није
показала способном па је образована револуционарна комуна са Огистом Бланкијем
на челу. Трошијеве присталице су позвале бретонске батаљоне, који су заузели
општински дом и ухапсили противнике Трошија. Бланки је успео да избегне
хапшење али је у одсуству осуђен на смрт.

У Паризу је стање било веома тешко па

је влада покушала „буран пробој“ који је сломљен код Бизанвила и Монтртуа 19. 1.
1871.

Влада националне одбране је затражила примирје које је потписано 28. 1.

1871. чиме су војне операције прекинуте а Париз се предао. Гамбета је био против
примирја. У Бордоу је образована Народна скупштина на челу са Адолфом Тјером,
која је 1. 3. 1871. ратификовала уговор о миру, а следећег дана га је Тјер поднео
Немцима. Немачка војска је ушла у Париз.

J. V. Tarle, A. V. Jefimov, F. I. Notovič, V. M. Hvostov, Istorija Novog veka I-II, Beograd 2008, 399.

Исто, 401.

Исто, 402.

Ж. Лефевр, Ш. Х. Путас, М. Бомон, Историја Француске II, Од 1774. до наших дана, Београд 1961,

403.

Народна скупштина је прешла из Бордоа у Версај а Тјер са владом у Париз.

Парижани су били незадовољни примирјем и Национална гарда, која је до тада
бранила град, тражила је да се рат настави. Влада је укинула социјалне повластице
дате сиротињи у време опсаде, вршила је притисак на штампу и наредила
разоружавање Националне гарде. Због тога је 18. 3. 1871. почео грађански рат.

Тјер

се са регуларном војском и владом повукао у Версај са намером да крене на Париз и
елиминише   противнике.   Централни   комитет   Националне   гарде   је   организовао
изборе   и   образована   је   нова   градска   управа   -   Комуна.   Комуну   су   чинили
представници разних социјалистичких струја који нису били сложни око спровођена
одређених   мера.   Версајске   власти   су   20.   3.   1871.   спровеле   опсаду   Париза   и
прекинуле њихово снабдевање из унутрашњости државе. Комуна је успела да се
одупре опсади 2 месеца и да за то време спроведе неке социјалне и политичке мере
које су ишле у корист сиромашних слојева. Тјерова војска је 21. 5. 1871. напала
најутврђеније положаје устаника - Монмарт и гробље Пер Лашез чиме је отпочела
париска „крвава недеља“. До 28. 5. Комуна је поражена а велики број Парижана (око
30000) је изгубило живот у разрачунавању. Многи учесници Комуне су успели да
оду из земље и спасе се.

У међувремену су се водили преговори о миру са Немачком

што је довело до

потписивања мировног уговора у Франкфурту на Мајни 10. 5. 1871. По њему,
Француска је била дужна да преда Немачкој Алзас и Лорен и да до 1874. плати ратну
одштету од 5,3 милијарди франака а да до исплате на њеној територији остану
немачке трупе.

Покушај рестаурације монархије и борба за очување републике

Тјерова влада је почела разрачунавање са присталицама Комуне и

социјалистима широм Француске. Иако је формално била република, републиканско
уређење   није   било   дефинитивно   јер   су   у   Народној   скупштини   већину   имали
монархисти.   Они   су   организовани   у   3   групе:   легитимисти   (присталице   Бурбона)
сачињени   од   племића   који   желе   да   доведу   на   престо   унука   Шарла   Х,   грофа   од
Шамбора,   као   Анрија  V  Бурбонског;   орлеанисти   (присталице   Јулске   монархије)
сачињени од крупних земљопоседника из доба Јулске монархије чији је кандидат за

У Историји новог века се наводи да је то прва пролетерска револуција у свету јер је привремена

влада постала Централни комитет народне гарде који су чинили радници и занатлије а на њиховом
челу је био радник-ливац Дивал.

Ч. Попов, Грађанска Европа: (1770-1914), Друштвена и политичка историја Европе: (1871-1914),

Београд 2010, 82-84.

Уједињење Немачке је резултат француско-пруског рата а Немачко царство је проглашено у Версају

18. 1. 1871.