Grupno odlucivanje

1.Uvod

Proces odlučivanja pojedinaca i grupa predmet su istraživanja mikroekonomije u okviru koje je razvijena teorija racionalnog izbora, a koja je potom postala i domi¬nantna teorija u okviru političkih nauka, sociologije i drugih disciplina društvenih nauka.
Ova normativna teorija odlučivanja polazi od brojnih pretpostavki (uslova racionalnosti) koje donosioci odluka i procedure izbora moraju da zadovolje da bi odluke – kako individualne tako i grupne, bile racionalne.
Pored toga što bi tre¬balo da zadovolje uslove racionalnosti, proces grupnog odlučivanja bi trebalo da zadovolji i izvesne „etičke“ pretpostavke. Međutim, dokazano je da nije moguće definisati proceduru koja bi na osnovu individualnih preferencija savršeno racio¬nalnih članova grupe formirala grupnu odluku (društveni izbor) koja istovremeno zadovoljava i uslove racionalnosti i uslove etičnosti, što je u literaturi poznato kao nemogućnost društvenog izbora.
Potreba za odlučivanjem postoji u svim vrstama poslova i u svim organizacijama. To znači da nema ni jednog radnog mesta na kojem se ne donose odluke. Razlika između pojedinih radnih mesta ogleda se u tome kolika je važnost (značenje) donesenih odluka. Za razliku od odluka u privatnom životu koje se donose uglavnom intuitivno i obuhvataju samo manji broj osoba, odluke u poslovnom životu ne mogu se oslanjati samo na instituiciju, jer zavisno od nivoa na kojoj se odluke donose, obuhvataju manji ili veći broj zaposlenih ljudi.

2.Pojam odlučivanja

Odlučivanje se definiše kao odabir jednog smera delovanja između više alternativa. Odlučivanje predstavlja srž planiranja.
Poslovno odlučivanje je veština, kao i svaka druga, koja se usavršava vremenom i samim iskustvom, jer svako od nas svakodnevno donosi odluke, i to na desetine njih. Za razliku od odluka u privatnom životu koje se donose uglavnom intuitivno i obuhvataju samo manji broj osoba, odluke u poslovnom životu ne mogu se oslanjati samo na intuiciju, jer zavisno od nivoa na kojoj se odluke donose, obuhvataju manji ili veći broj ljudi. Ukoliko ste predsednik države ili premijer, o vašim odlukama zavisiće sudbina možda i svih građana jedne zemlje.
Poslovno odlučivanje zahteva više sistematičnosti nego odlučivanje u privatnom životu zato što ono obuhvata veći broj ljudi, odnosno članova same organizacije. Šta je nivo odlučivanja viši, to je i samo odlučivanje važnije jer se tiče većeg broja članova organizacije, pa pogrešna odluka može imati katastrofalne posledice za oganizaciju kao celinu.
Potreba za odlučivanjem postoji u svim vrstama poslova iu svim organizacijama. To znači da nema ni jednog radnog mesta na kojem se ne donose odluke. Razlika između pojedinih radnih mesta ogleda se u tome kolika je važnost (značenje) donesenih odluka. Tako razlikujemo strateške i izvršne odluke, zavisno od radnog mesta. Kod izvršnih radnih mesta, u strukturi radnog vremena dominiraju izvršne odluke, za razliku od menadžerskih radnih mesta, kod kojih dominiraju strateške odluke nad izvršnim. Udeo strateških odluka zavisi o nivou menadžmenta unutar organizacione strukture, pa što je radno mesto menadžera bliže organizacionom vrhu, udeo strateških odluka će biti veći.
Odlučivanje je ključna aktivnost planiranja. Putem odlučivanja dolazi se do raznih i brojnih odluka kojima se usmerava organizacija. Cilj procesa odlučivanja i jeste upravo donošenje odluka.
Odlučivanje kao pojam je, danas, u vrlo širokoj upotrebi. Tim pojmom označavamo odlučivanje u ličnom ili porodičnom životu. Odlučivanje u svim ostalim situacijama se može definisati kao poslovno odlučivanje, bez obzira radi li se o odlučivanju u preduzeću, banci, školi itd.