Inovativne tehnologije kao način zaštite životne sredine i povećanja profitabilnosti kompanija

Uvod

Ekološki kapitalizam podrazumeva korišćenje alternativnih resursa uz pomoć biohemije i industrijske ekologije kako bi se proizveli proizvodi koji kao takvi ne štete prirodnoj okolini. Tema ovog rada jeste način razvoja novih tehnologija i primena novih modela poslovanja u cilju zaštite životne sredine. Razvoj novih tehnologija posmatraćemo iz ugla korporacija, zbog ograničenosti resursa i dalje potrebe za profitima. Dokazano je da nove tehnologije i “Natural Capitalism” ili ekološki kapitalizam donosi znatno veće prihode u odnosu na trenutni “conventional capitalism” ili konvencionalni korporativni kapitalizam.
Razlog zašto je ugao korporacija, ne stanovništvo jer stanovništvo može samo da da ocenu da li je takav proizvod dobar ili nije i stanovništvo svojom platežnom sposobnošću na tržištu verivikuje proizvod. Nisu vlade zemalja, jer one mogu da donesu mere zaštite od proizvoda koji nisu u skladu sa ekološkim standardima ili zakon. Već korporacije jer su one te koje raspolažu informacijama, znanjem i takođe raspolažu velikim novčanim sredstvima za istraživanja, koje materijale mogu da primene za proizvodnju proizvoda iz svog proizvodnog programa. Kompanije iznose svoje proizvode na tržište i ukoliko potrošači budu zadovoljni proizvodima sa ekološkim standardima onda su korporacije te koje će nastaviti sa proizvodnjom proizvoda koji se traže na tržištu.
 

Korporativni kapitalizam (Conventional capitalism)

Korporacije se javljaju krajem 17. veka i tada na još nerazvijenom tržištu kapitala i nedovoljno obrazovanim investitorima česta pojava bile su razne prevare, jer nije bilo garancije da će menadžment uložiti dobijena sredstva, od investitora, u neke projekte kojima će se povećati vrednost uloženog kapitala investitora ali ujedno i vrednost i ugled korporacije. Korporacije su nastale iz potrebe mobilizacije velikog kapitala za izuzetno skupe projekte. Primer uspešne primene kapitala jeste izgradnja železnica u Engleskoj i SAD, gde kompanije same nisu imale dovoljno novca za finansiranje izgradnje železnica, i emisijom i prodajom hartija od vrednosti prikupile dovoljno sredstava za izgradnju železnica.
Kako se pokazalo uspešnom primenom mobilizacije kapitala investitori su počeli da pametnije razmišljaju i investiraju u profitabilne projekte i kompanije. Tada se javlja potreba kompanije da stalno tragaju za boljim i profitabilnijim područjima privređivanja, od velike važnosti za uspeh kompanije bilo je smanjenje troškova kako bi povećale profitabilnost, stoga premeštaju svoje proizvodne pogone u neposrednoj blizini resursa, angažuju jeftiniju radnu snagu, razvijaju nove tehnologije samo radi zadovoljavanja osnovnog cilja osnivanja to je sticanje profita.
Današnja ljudska populacija nasledila je 3.8 milijardi godina star prirodni kapital, prema ovakvim trendovima eksploatisanja jedva malo kapitala će preostati do kraja sledećeg veka. Za privređivanje potrebno je 4 vrste kapitala kako bi funkcionisalo besprekorno:

• Ljudski kapital u formi proizvodne kulture, inteligencij i organizacije zaposlenih u kompaniji
• Finansijski kapital koji obuhvata gotov novac investicije i monetarne instrumente,
• Proizvodni kapital obuhvata infrastrukturu mašine, oruđa i fabrike,
• Prirodni kapital sačinjen od resursa, žive prirode, i ekosistema. (Paul Hawken, Hunter Lovins, Amory Lovins, (1999) Natural Capitalism: Creating The Next Industrial Revolution [http://www.natcap.org/images/other/NCchapter1.pdf]. New York, the Ecology of Commerce.)

Preduzeća koriste prve tri forme kapitala kako bi od četvrte forme (prirodnog kapitala) proizvela materijalna dobra u cilju ostvarenja profita. Ljdski i prirodni kapital imaju malu vrednost u poređenju sa finanlnim proizvodom. U industrijskom modelu poslovanja dolazi samo do menjanja oblika sirovina i materijala za proizvodnju proizvoda kako bi se dobio nov proizvod tj. Ne dolazi do nikakvog uvećavanja vrednosti već je u pitanju linearna funkcija da količina i vrednost proizvedenih proizvoda procesa proizvodnje (outputa) jednaka sa količinom i vrednošću angažovanih materijala i sirovina (inputa).
U kontinuiranoj jurnjavi za profitom ne vodi se nikakvog računa prema otpadima i životnoj okolini. Otpadi iz proizvodnog procesa kao i sami proizvodi moraju negde da se odbace. Problem otpada nije zabrinjavao ekonomiste klasične škole. Obzirom da osnovni cilj kompanija nije bio očuvanje okoline, već profit nije se vodilo računa o stepenu iskorišćenja resursa ili o boljim načinima njihovog iskorišćenja, već samo o što većoj proizvodnji materijalnih dobara koja se mogu razmeniti na tržištu i time ostvariti profit. Takvim vidom proizvodnje dolazi do formiranja eksternalija koje su u današnje doba veoma veliki problem, posebno se radi na otklanjanju eksternalija iz procesa poslovanja kompanija. Kako se ranije shvatao problem eksternalija najbolje je objasnio Milton Friedman primerom prljave košulje nakon žalbe građanina zbog zagađenja okoline usled proizvodnje nuklearne energije iz elektrane. Naime Friedman je konstantovao da ukoliko ta osoba odnese svoju košulju na hemijsko čišćenje biće zadovoljan što ima čistu košulju, korporacija će takođe biti zadovoljna jer ne mora da ulaže velike sume novca u filtere za prečišćavanje vazduha, premeštanje proizvodnog pogona u nenaseljene delove grada i sl. Time su obe strane zadovoljne. Međutim on je time problem eksternalija izostavio čime dokazuje da prema kompanijama eksternalije uopšte nisu njihova briga, već samo profit. Korporacije su prihvatale prirodne resurse kao neograničene izvore profita i kao takve ih treba eksploatisati do maksimuma.
S vremenom količina prirodnih resursa se smanjivala i danas smatra se da, ukoliko se nastavi ovakav trend iskorišćavanja prirodnih resursa, prirodni resursi će kolapsirati do kraja 21. veka. Eksploatacija ribe na primer je sada u zavisnosti ne od broja brodova na morima već u zavisnosti od količine ribe u morima, eksploatacija šuma nije u zavisnosti od broja motornih testera i mašina za krčenje šuma, već je uslovljeno nestankom šuma. Dok su resursi na primer šume, riba, voda od velike važnosti za roizvodnju i profit, još veće posledice po prirodu i čovečanstvo mogu biti ukoliko dodje do njihovog nestanka, međutim još je nepovoljnija situacija kod neobnovljivih resursa koje multinacionalne kompanije eksploatišu do maksimuma. Paul Hawken, Hunter Lovins, Amory Lovins, (1999) Natural Capitalism: Creating The Next Industrial Revolution [http://www.natcap.org/images/other/NCchapter1.pdf]. New York, the Ecology of Commerce.
Iskorišćavanje prirodnih resursa na takav način da polako nestaju ti resursi dovodi svet do novog razmišljanja i uvođenja novih tehnologija u proces proizvodnje i većeg iskorišćavanja postojećih resursa u kombinaciji sa različitim dodatnim elementima kako bi se dobio proizvod sa boljim karakteristikama i boljim osobinama, dužeg roka trajanja, veće izdržljivosti i naravno sa ciljem zaštitite životne sredine i održivog razvoja.