Kafkini romani

KAFKINI  ROMANI (po Emrichu i Helleru)

Prvi Kafkin roman Covek koji je izgubio lik, tako ga je zvao sam autior, a izdavac, Max Brod ga je prozvao Amerika. On je pisan od 1911. do 1914. Poeticno izlaganje modernog industrijalnog drustva. Skriveni psiholoski i ekonomski mehanizmi, gde se otkriva prisustvo satanskog principa. Roman Proces izasao je takodje 1914. Zamak je nastajoa u periodu od 1921 do 1922.
PROCES

Citavi ovi romani mogu se interpretirati u kljucu koji daje svestenik pri kraju Procesa: “Pravilna percepcija neke stvari i nerazumevanje te stvari ne iskljucuju se u potpunosti”. Misao potice iz Talmuda. Samo Kafkino delo ima najčešće karakter paraboličnog pripovedanja, sa izuzetnim jezičkim umećem on se koristi elementima bi blijske parabole, talmudskog pilpula, ikonografija. Parabola govori o neiskazivom, čemu I Kafka teži nastojeći da saopšti nesaopštivo, da objasni neobjašnjivo, ali je Kafkina egzegeza lišena jednoznačnog zaključivanja.

I KONCEPT KRIVICE

Najpre povezati sa Kafkinim beleskama o prvobitnom grehu (u Razmisljanjima o Grehu, Patnji, Nadi i Pravom Putu). Motivisano time sto na samom pocetku romana K. jede jabuku poput Eve. Naratoloski je interesantan pocetak gde se eksplicitno kaze da sa jednog jutra K. probudio i bio uhapsen iako nije nista skrivio. Vrlo ubrzo K. ce se pobuniti protiv hapsenja i reci da on nije nista kriv, da je nevin i da ne zna nista o zakonu. Tek kroz te reci K. i posto ih jedan od policajaca ironicno ponovi mi shvatamo da je K. KRIV ZBOG SVOG NEPOZNAVANJA ZAKONA. Dakle, kriv je bas zbog toga sto smatra da nije kriv, da je nevin.

K. je citavo svoje Ja posvetio ovom svetu, svetu rada i biznisa (on je vrlo uvazen cinovnik u banci), njegova majka cak misli da je on i predsednik banke (o porodici mnogo ne razmislja, sestra od ujaka ne dobija od njega poklone, on se nikom ne javlja, samo radi i odmara sa bankarima). To je realisticka motivacija, ali samo do jedne mere, jer nijedna motivacija u realistickom kljucu ne moze da pije vodu kod ovog procesa, ovaj proces nije nijedan zamisliv stvarni proces. Upravo je ta realisticka motivacija vazna. Naime, Gluščević smatra da je K čvrsto ukorenjen u društvenom ambijentu. On nema ličnih problema i nedoumica. Veoma je vazno upravo u kontekstu hapšenja to što je K ukorenjen u određenom načinu života, i navikama koje je stekao. Tako organizovan život pruža i neosporno u odnosu na celinu priče bitan osećaj sigurnosti. Zbog toga će on i tog jutra kada je uhapšen truditi da se ponaša po onome što sam naziva prirodnim tokom stvari, a upravo to je pogrešno, jer je njegov izbor izbor sigurnosti, a on je najnesigurniji od svih. Jer stvari su upravo suprotne od onog kako izgledaju.
Prirodni tok stvari pokazaće nam da je sve postavljeno suprotno očekivanjima koja su zasnovana na iskustvu i logičkom zaključivanju. Sve što K otkriva u toku procesa Gluščević naziva saznajnim udarima (razlicite scene koje lome njegovu volju, stražari skloni familijarnostima, zatim na izvestan način poluprivatni izgled sudske strukture-sve se odigrava u nekakvim kućama, sve nosi te atribute prljavog, zagušljivog, banalnog i privatnog, a onda medju iznenađujućim scenama-posebno je vazno kaznjavanje strazara, soba u banci-prvo je zgrozen tom slikom mucenja, hoće da se pobuni, a onda strazaru dovikne ne deri se, da bi sutradan zavrsio u potpuno bespomocnom kriku-počistite sobu za starež i udariti pesnicom po vratima, iz komentar pripovedaca-kao da ce tako biti cvrsce zatvorena), a integralna istina kojoj se teži, ali koja u tom definitivnom obliku u romanu nije data, ne saznatljiva je za K. Posebno je daleka od njegove na početku romana posebno naglašene- taksativne, rutinske prirode. Gluščević čak naglašava da K ima dve prirode-rutinsku i buntovnu, s tim što ta buntovna strana njegovog bića sam na kratko bljesne u romanu. Na početku romana dan nakon hapšenja on ima potrebu da sve stvari ponovo dovede u red, i to isključivo da bi sve ponovo išlo svojim STARIM TOKOM. On želi da nastavi život tamo gde je on prekinut na potpuno isti način. On ne vidi hapšenje drugačije, u tom prvom delu nego kao incident, ne kao poziv da preispita sebe i to ne jedino u pravno-krivičnom smislu, već u onom suštinskijem vidu.I to naglašavaju i drugi autori krivica K je u neshvatanju. U tom smislu veoma je indikativan njegov razgovor sa gospođom Grubah, a starice imaju važnu f’-ju, kao i žene uopšte kod Kafke, odmah dan nakon hapšenja. K naglašava da su ga zatekli nespremnog i da bi on u drugim okolnostima-u banci, gde on ima svog poslužitelja, gradski i lokalni telefon pred sobom na stolu, gde stalno dolaze ljudi, stranke i činovnici, i gde je što je važno za pomenutu PREDANOST POSLOVNOM, sav predat poslu i koncentrisan-bio apsolutno-pribran i šta više bi mu činilo zadovoljstvo da mu se nešto tako dogodi. Još jedna stvar je u istom izlaganju važna. On kaže’da sam tog jutra normalno doručkovao u kuhinji, da sam vas zamolio da mi donesete odelo iz moje sobe, rečju da sam razumno postupio-sve se to ne bi desilo. Tu vidimo jednu drugu bitnu stvar. Vidimo njegovu ukorenjenost u ritual. Svakodnevno obavljanje određenih radnji(USTAJANJE, UMIVANJE, OBLACENJE) kao da stvara jedan poredak stvari, i ta ukorenjenost u postojeći poredak dokaz su rutiniziranosti života u navikama. Zbog čega je on još važan? Upravo kao odbrana, ZAŠTITNI OMOTAČ, neka vrsta ušuškanosti u nepromenjivi redosled stvari. Pri tom sasvim racionalne stavise efemerne, banalne radnje dobijaju na taj nacin iracionalni znacaj. On taj postpak nayiva razumnim. ”Da sam razumo postupio…” Gluščević ide dotle da rituale kojima K. Zapocinje dan oynaci kao magijsko. U tom smislu bi razunmo i magijsko bili izjednaceni. Interesantno tumacenje je i stan-nedodir, banka-naprotiv, dodir…In medias res na pocetku romana junak ispada iy koherentnog reda i citaoc se suocava sa dogadjajima koja se ogresuju o racionalnu logiku. Vec u prvoj recenici romana stoji-iako nije ucinio nikakavo zlo bio je uhapsen. I ta po Grubacicu stalna uptreba koncesivnih veznika-iako, mada, premda…uspostavlja mehanizam medjusobnog opovrgavanja, neprekidno relativizovanje svakog definitivnog zakljucka . Time se razotkriva nepromenjivi stav pripovedanja-on ne dozvoljava da se nijedna postavka, nijedno stanoviste, nijedan pol zivota i misli apsolutizxuje. I to je upravo u skladu sa stavom autora da je svako definitivno verovanje kao secivo giljotine-tako tesko, tako lako. Sve je u ovom romanu podlozno sili opovrgavanja, sve je u svakom trenutku spremno da predje u svoju suprotnost, nema niceg sto bi moglo da se smiri i stabilizuje u sebi. Autor gradi svoju poetiku, poetiku opovrgavanja. Stvarnost romana je poremecena, alogicna ali ona nastupa pod prividom logike, prirodnosti. Ona simulira iskustveni svet tako da budi utisak verodostojnosti, postavljajuci pitanje da li se izvesni nered nalazi samo u Jozefovoj glavi ili ga ima i u svetu. Jewr nepredvidivo i suprotno Jozefovim ocekivanjima ponasaju se i ostale licnosti. Citalac treba da ono sto se jos nije desilo uzme zdravo za gotovo-dakle K je uhapsen, a da nije ucinio nikakvo zlo, on je zatvoren i slobodan u isti mah, on zvoni za poslugu a ulazi covek u uniformi, on trazi da doruckuje sto u susednoj sobi rezultira prigusenim smehom. Kafka i banalne radnje smesta u razgranatu mrezu asocijascija, aluzija, znacenjskih mogucnosti. Vec na prvim stranicama Zamka imamo paradoksalnu situaciju-svesno ili nesvesno izgovorene lazi zemljomera obistinjuju se, on kaze da je dobio poziv iz zamka za koji nije ranije znao ni da postoji, medjutim ovu laz ce administracija zamka raskrinkati kao istinitu, on proizvoljno tvrdi da ce njegovi pomocnici sigurno stici i stvarno oni mu u liku nepoznatih ljudi stizu. To je ono sto Kafkine tekstove formalno povezuje sa bajkama. Elementi bajke snazno naglasavaju upravo njenu alogicnost, izokrenutost/Kafkini likovi se nalaze usred pustolovina iz kojih se nikada nece izvuci. Oni su i sami ravnodusni, nema povratnog preobrazaja, kao u bajci u kojoj se ponovo uspostavlja naruseni poredak. Kod Kafke je nesreca ono sto traje i to veoma doibro ilustruje pripovetkas Preobrazaj. Ona nije ni san, ni bajka, ni unutrasnji razvoj poremecenosti lika, ona se neda objasniti ni psihosocioloski, ni ni duhovno ni dusevno ni metafizicki. Jozefova teznja za redom ravna je strahu od haosa koji se produbljuje i time sto junak kada se zaplete u sopstvene projekcije pocinje da svoje osobine pripisuje drugim ljudima, bez obzira sta ucinio, kazao ili osecao on prestaje biti on sam, postaje dokazni materijal svog procesa, otelotvorena krivica, koja dozivljacva svet kao sistematsski razradjenu zaveru. Likovima su oduzeti atributi pojedinacnih, zivih, spontanih organizama, oni su preobraceni u opredmecena drustvenih uloga, u funkciju socijalnog miljea. U svom otporu prema realitickoj tradiciji knjizevnosti, Kafka kao osnovni vid ispoljavanja ljudske sudbine vidi grotesku koja je vec po definiciji izoblicena, identifikovana sa besmislenim mehanizmom.