Lingvistika

Predmet, metode i ciljevi lingvistike

Lingvistika je nauka o jeziku koji je vredan proučavanja samim tim što predstavlja jedno od bitnih obeležja ljudskog bića bez koga ni sam čovek ne bi postojao. Baš zato što te vaćnosti nismo ni svesni na njega obratimo pažnju tek onda kada čujemo nekoga da zamuckuje ili je izuzetno elokventan – kao što i na hodanje obratimo pažnju tek onda kad vidimo kako neko hramlje ili izuzetno brzo trči.
Jezik određuje čoveka na:

1. Biološkom planu – samo homo sapiens ima sposobnost i moć govora,
2. Sociološkom – on je osnovni preduslov života ljudi u grupama,
3. Individualnom – svaki čovek i na planu jezika ima svoje individualne sposobnosti

Upravo zato nemački naučnik Humbolt kaže:

• – Svekoliki ljudski rod poseduje jezik, ali i svako njudsko biće ima svoj jezik.

Zajedno sa promenom ljudske zajednice menja se i sam jezik. Ali, uprkost tim konstantnim promenama on ipak konstantno zadržava neka svoja svojstva po kojima se lako prepoznaje.
Kad je o metodi reč treba ukazati na dve:

1. Genetičku – bavi se poreklom jezika i utvrđuje pravila divergencije (po kojima od jednog jezika postaje više) i konvergencije (po kojima se jezici približavaju).
2. Tipološku – koja se bavi sličnostima i razlikama među jezicima sa dva svoja cilja:

a) da utvrdi jezičke univerzalije
b) da omogući pisanje kontrasne gramatike (srpskog, recimo, i japanskoj jezika).

Podela lingvistike na lingvističke discipline

Kako je jezik sistem znakova, društvena kategorija i psihološka pojava to ga proučavaju različite discipline:

1. Opšta lingvistika – koja se bavi jezikom kao opštom pojavom,
2. Sociolingviatika – koja proučava jezik kao društvenu kategoriju,
3. Psiholingvistika – koja proučava jezik kao psihološku pojavu,
4. Mikrolingvistika – koja proučava jezik u užem smislu,
5. Makrolingvistika – koja proučava jezik u širem smislu.

Pored toga jezikom se bave i:

1. Deskriptivna lingvistika – koja se bavi jezičkom strukturom,
2. Teorijska – koja se bavi teorijom jezika,
3. Istorijska – koja se bavi razvojem jezika,
4. Primenjena – bavi se prektičnim jezičkim problemima, i
5. Komparativna – koja se bavi poređenjem i komparacijom jezika.

Jezik, jezici i drugi varijateti

Činjenica je da svi ljudi imaju jezik, ali je činjenica i to da svi ljudi nemaju isti jezik. U tom smislu možemo govoriti o:

1. Opštem jeziku – kojim komunicira čovek kao ljudska vrsta, i
2. Posebnom jeziku – kojim komunicira pripadnik određene socijalne grupacije i koji se neprestano, iz generacije u generaciju, uči.

Šta je ovde važno znati – on nije brdo nagomilanih reči no sistem znakova koji funkcioniše po principu simbolizacije (putem znaka imenuje se odgovarajući segment). Za razliku od drugih bića koja se znakovima samo koriste čovek ih i proizvodi.
U tom smislu možemo razlikovati četiri svojstva jezika:

1. On poseduje plan značenja (odnosno reči) i plan jedinica bez samostalnog značenja (glasove) koji sopstvenom kombinacijom tvore jedinice značenja: drvo – d, r, v, o. Tako kombinacijom 30 glasova u srpskom jeziku nastaje bezbroj reči.
2. Sve se naše reči tvore od 30 glasova – nema reči koja traži neke nove glasove jer bi komunikacija tada bila nemoguća.
3. Baš zato što se temelji na principu simbolizacije on i nije vezan samo za ono „sada“ i „ovde“ no ima i prostorne i vremenske kategorije.
4. Jezik je živa kategorija, menja se zajedno sa promenama u društvu pa zato i mora da se uči iz generacije u generaciju.

Pored jezika čovek se sporazumeva i mimikom, gestovima, dimnim signalima, zastavicama… Nauka koja se bavi funkcionisanjem znakovnih sistema naziva se semiotika ili semiologija.