Ljudska priroda

Ljudska priroda

Ljudska priroda je fundamentalna supstanca ljudskosti, kao i raspon ljudskog ponašanja koji se ne menja zavisno od kulturnog LLjJ konteksta. Ljudska priroda je izuzetno složen fenomen tako da se istinski može shvatiti samo ukoliko se imaju u vidu odgovarajući kriterijumi koji čine kontekst procene. Obično se ističe da nije u ljudskoj prirodi ono što nije u skladu sa njom. Tako se, kao važan proces, ističe pojava procesa alijenacije, odnosno otuđenja čoveka od njegove sopstvene prirode. U religijskom smislu, otuđenje od ljudske prirode najčešće se odnosi na iluziju o nezavisnosti i autonomnosti svesti. Najšire je, međutim, otuđenje od ljudske prirode proučavano u sveri ekonomskih odnosa i rada kada su isticane pogubne posledice automatizacije na ljudsku prirodu i njen odnos prema proizvodima svoga rada i stvaralaštva. Teorije otuđenja ljudske prirode kritikovane su od Hegela, Marksa, Ničea i strukturalista.

Čovek i ljudska priroda

I uzevši Gospod Bog čoveka, nastani ga u vrtu Edenskom, da ga radi i da gačuva. I zapovedi Gospod Bog čoveku govoreći: „Jedi slobodno sa svakoga drveta u vrtu, ali sa drveta od znanja dobra i zla, sa njega ne jedi, jer u koji dan okusiš sa njega, umrećeš.“ Ali zmija beše lukavija od svih zveri, koje stvori Gospod Bog, pa reče ženi: „Je li istina da je Bog kazao da ne jedete sa svakoga drveta u vrtu?“ A žena reče zmiji: „Mi jedemo roda sa svakoga drveta u vrtu, samo roda sa onoga drveta usred vrta, kazao je Bog, ne jedite i ne dirajte u njega, da ne umrete“. A zmija reče ženi: „Nećete vi umreti, nego zna Bog daće vam se u onaj dan, kada okusite sa njega, otvoriti oči, paćete postati kao bogovi i znati šta je dobro a šta zlo.“

I žena videći da je plod na drvetu dobar za jelo i da ga je milina gledati i da je drvo veoma drago radi znanja, uzbra roda sa njega i okusi, pa dade i mužu svom, te i on okusi. Tada im se otvoriše oči, i videvši da su goli, pa spletoše lišća smokve i načiniše sebi pojas.

I reče Gospod Bog: „Eto,čovek posta kao jedan od nas znajući šta je dobro a šta
zlo“… i zato ga Gospod Bog istera iz vrta edenskog.
Stari zavet, prva knjiga Mojsijeva – Postanje I tako, proteran od Gospoda Boga iz raja u kome je živeo „sa one strane dobra i zla“, čovek nastavi svoju epopeju u svetu, s ove strane dobra i zla, verujući da može, poput

Gospoda Boga, da sa drugim ljudima razluči dobro od zla i živi u miru Edenskoga raja. Ali avaj!čovek postade ništa drugo do „životinja užarenih obraza“ koja se zaglibila u talog sopstvene sujete i nemoći, a sve u neutoljivoj želji da sudi o svojim i tuđim delima u
svetu dobra i zla.