Ljudski rad

1. Uvod
Čovek je oduvek težio da stvori sebi i zajednici što bolje uslove života i obezbedi opstanak, a to je
bilo moguće samo menjanjem i prilagođavanjem prirode gde rad ima vodeću ulogu. Proučavanje rada
započeto je još u antičko doba u okviru filozofije. Mislioci toga doba su u svojim spisima izvodili različite
zakljuške o njegovoj svrsishodnosti. Među prvima je bio stoik Panaitije u II v.p.n.e. koji je govorio da su
stvari koje donose korist čoveku proizvod njegovog rada, kao i Ciceron koji je u svom spisu “De officiis”
(O dužnostima) govorio da čovek radom treba da preoblikuje prirodu da bi ona služila ljudskoj
reprodukciji. Kasnije u prosvetiteljskoj filozofiji XVII veka naučnici poput Džona Loka i Adama Smita
ukazuju na druge značajne karakteristike rada. U XX veku počinju da se zasnivaju mnoge posebne nauke
o radu kao što su sociologija rada, psihologija rada…
Definicija rada: Odnos u kom se čovek svesno spaja sa prirodom u nastojanju da i sam deluje ako
ne kao prirodna sila a ono bar kao produžena ruka prirode ili kao sila nasuprot prirodi.
Ljudi uspostavljaju društvene odnose na bazi različitih radnih aktivnosti; rad povezuje jednog
čoveka sa drugim jer postoji mnogo poslova koje nije moguće sam obaviti. Rad je takođe uslovio potrebu
za zajedničkim životom u društvenoj zajednici.
Pod sadržajem rada ne podrazumevamo samo celokupnost tehničko-organizacionih funkcija ljudi
u procesu rada (stepen razvoja tehnike, predmeta rada, organizacija rada…) već i društveno-ekonomske
uslove u kojima se radna delatnost ostvaruje i može imati vrlo složenu strukturu.
Rad se može posmatrati u tri sektora: Primarnim sektorom se smatra neposredna prerada prirodnih
resursa (poljoprivreda, energetika, rudarstvo); Sekundarnim industrija a Tercijarnim sektor uslužnih
delatnosti.
Rad je prinuda (unutrašnja i spoljna) uslovljena potrebama. Rad je sloboda i samorealizacija. On
je čovekovo rodno obeležje, ali može biti i “sredstvo otuđenja” u mnogim varijantama i eksplatacije sa
štetnim posledicama za čoveka. Pre svega degradacija ličnosti do psihijatrijskih oboljenja. Od alijeniranog
rada beži se po svaku cenu. “Kao đavo od krsta”. Rad je akcija. ljudska akcija tek kada izražava težnje
ličnosti. Nema rada (akcije) bez discipline koja može biti nametnuta (ho mo Jaber) i dobrovoljna (poneki
umetnik. ali i homo faber, homo rusticus, homo (sub)urbicus samo u slobodnom vremenu).
Rad stvara i zadovoljava potrebe. Potrebe uslovljavaju potrošnju, potrošnja potrebe, a obe
proizvodnju. Nastaje začarani krug u kom čovck radi prcviše i zbog prestižne potrošnje. Takva potrošnja,
iako se zakonski skraćuje radni dan. zbog društvenog statusa, ali i preživljavanja, implicira “rod na crno
“, “svaštarenje” u slobodnom vremenu. Nastaje totalitarizam “totalaInih potreba” iako skraćenje radnog
dana pretpostavlja slobodu. Ipak je nesklad na relaciji: kupovna moć-potreba uslovljen društvenim
obrascima, kulturnim i islorijskim kontekstom.
Rad je uglavnom potčinjen utililarizmu i prinudnim normama. On “stvara koristi” (A.Bergson)
koje sc mogu izraziti ovde, sada i u “kešu “. Klizavi tereni radnog svakodnevlja nose moguću korist j
verovatnu dobit. Radnik nijc Robinzon, ali je sve više “čuvar svetionika” (Ž.Fridman) u radnoj sredini i
društvenim grupama.
Rad je uvek različita realnost jer ugao posmatranja može biti fizički, biološki, fiziološki,
tehnološki, ekonomski, pravni. filozofski, sociološki, moralni itd. aspekt.- 2 –
Rad je uslov živola u društvu. Čovck nije samo homo faber nego je i “zoon politikon” (Arislotel),
političko odnosno društveno biće-homo sociologicus. On obavlja rad u društvenoj (radnoj) grupi.