Mandatum post mortem

U  V  O  D

Tema našeg seminarskog rada jeste Mandatum post mortem u rimskom pravu. Uzevši ovu temu želili smo da objasnimo šta je, uopće mandatum i koja je njegova svrha bila u Rimskom pravu. Naime, da bi to bolje objasnili naveli smo i pojedina mišljenja pravnika, koji su pokušavali da nam prikažu svoje mišljenje i svoje stavove u vezi sa ovom temom.Teze kroz koje smo pokušali da detaljnije pojasnimo mandatum post mortem su slijedeće:

•    Pojam mandata
•    Mandatum post mortem u rimskom pravu
•    Stav rimskih pravnika u savremenoj znanosti

Da bi naš seminarski rad bio potpun, koristili smo se literaturom:

•    Marijan Horvat, Rimsko pravo, Pravni fakultet, Zagreb 2002.
•    Obrad Stanojević, Rimsko pravo, Magistrat, Sarajevo 2000.
•    Mirela Šarac, „Mandatum post mortem u rimskom pravu“, Izvorni znanstveni rad, januar 2001.

 
P O J A M   M  A N D A T A

Mandatum  ili nalog ili punovlasna pogodba je konsenzualni ugovor, kojim jedna strana (mandat) nalaže drugoj strani (mandatar ili zastupnik) , da izvrši za nju besplatno neki pravni ili faktički posao, a druga strana se prihvatom tog posla obavezuje na njegovo izvedenje.

Razlika između ovog ugovora u današnjem i u rimskom pravu je u tome, što današnji zastupnik zaključuje posao u tuđe ime i na tuđi račun, a rimski u svoje ime, ali na tuđi račun. Međutim, postoji još jedna razlika, a to je, da se danas zastupništvo odnosi samo na pravne poslove, a rimsko još i na fizičke i na materijalne akte. Razlog, zbog kojeg je došlo do ovoga, je prezir Rimljana koji su osjećali prema najmu radne snage, pa su sve finije poslove, koji su zahtjevali veću stručnost ili neka znanja (kao lijčenje, davanje časova) svrstavali u mandat, što je protivno njegovoj prirodi.

Historija mandata u rimskom pravu je duga i bogata. Staro civilno pravo nije dozvoljavalo zastupanje. Zbog uticaja religije i formalizma svako je morao obavljati svoje poslove sam. Taj stav je poslije promijenjen. Bilo je dopušteno da neke poslove obavlja  rob ili sin.

Naročito rano se pojavila potreba za zastupanjem u sporovima, gdje se javljaju kognitor  i  prokurator. Kognitor je lice koje je svečenom formulom određivano da bude zastupnik u sporu, i to u prisustvo protivne stranke. Prokurator je bilo lice koje je dobilo ovlaštenje da štiti nečije interese, u prvom redu na sudu. To je bio noviji oblik koji je vremenom potisnuo kognitore.
U rimskom pravu mandat je bio načelno besplatan ugovor. Besplatnost mandata rimski pravnici su opravdavali time, da se mandat temelji na prijateljstvu i dužnosti. Uveden je običaj da se advokatima i drugim licima, koja za druge obavljaju poslove daje honorarium („ počast“). To nije bila ponižavajuća najamnina (merces), već počast, honorar. Neko vrijeme je bilo zabranjeno uzimati „honorare“, no ta zabrana se pokazala nekorisnom.