Medjunarodno pravo

1.    Uvod

Delatnost krivičnog suda u cilju realizacije funkcije suđenja, posmatrana sa sadržinske strane, može se manifestovati u rukovođenju krivičnim postupkom i u donošenju odluke o  krivičnoj stvari. Zavisno od vrste delatnosti krivičnog suda, razlikuju se odluke koje krivični sud donosi u toku upravljanja krivičnim postupkom i odluke koje donosi o samoj krivičnoj stvari, tj. kojima se definitivno rasvetljava i rešava krivična stvar, a samim tim i okončava krivični postupak. Odluke koje sud donosi u toku upravljanja kricičnim postupkom su rešenja i
naredbe, a odluke kojima se rešava krivična stvar su presude. Izuzetno, postoje rešenja kojima se rešava krivična stvar, na primer, rešenje o izricanju sudske opomene, odnosno rešenje o obustavi krivičnog postupka, ako se utvrdi da delo nije krivično delo, da postoje okolnosti koje isključuju krivičnu odgovornost, odnosno ako nema dovoljno dokaza da je okrivljeni izvršio navedeno delo. Ovu odluku u formi rešenja sud će doneti u slučaju ako ove oklnosti utvrdi pre početka glavnog pretresa. Isto tako, postoje presude kojima se rešavaju samo procesna pitanja, a ne i pitanja o glavnoj- krivičnoj stvari, na primer, presuda kojom se optužba odbija, koja se zbog toga i naziva procesnom presudom. Odluke krivičnog suda predstavljaju osnovnu sadržinu delatnosti krivičnog suda u toku ostvarenja funkcije suđenja u krivičnim stvarima.

Dakle, krivični sud donosi u toku vršenja funkcije suđenja sledeće odluke: presude, rešenja i naredbe. Presude su takve sudske odluke kojima se, po pravilu, rešavaju krivičnopravna i krivičnoprocesna pitanja o jednoj krivičnoj stvari, izuzev presude kojom se optužba odbija. Rešenja i naredbe su takve sudske odluke kojima se, po pravilu, rešavaju pitanja koja se odnose na upravljanje krivičnim postupkom, s tim što postoje i takva rešenja kojima se meritorno odlučuje o krivičnoj stvari.

  2.1 Pojam i predmet presude

Presuda je sudska odluka kojom se, po pravilu, rešavaju kako krivičnopravna, tako i krivičnoprocesna pitanja o krivičnoj stvari, odnosno, ona se odnosi kako na materijalne pravno- relevantne, tako i na procesne pravnorelevantne činjenice sadržane u krivičnoj stvari. Presuda je najvažnija sudska odluka koju može doneti samo krivični sud i ona mora biti zasnovana na pravnorelevantnim činjenicama koje su utvrđene dokazima i to do najvećeg stepena izvesnosti, tj. do istinitosti saznanja o njohovom postojanju ili nepostojanju. Osnov presude mogu biti samo činjenice koje su utvrđene dokazima izvedenim na glavnom pretresu. Po pravilu, presuda se donosi nakon održanog glavnog pretresa, s tim što postoje izuzeci kada se presuda donosi i bez održanog gavnog pretresa ili kada se nakon održanog glavnog pretresa donosi rešenje. Na primer, glavni pretres se završava rešenjem ako se optuženom izrekne sudska opomena, ako se maloletniku izrekne vaspitna mera, ako veće za maloletnike obustavi postupak prema maloletniku kao i u slučaju kada se izrekne mera bezbednosti obaveznog psihijatrijskog lečenje i čuvanja u zdravstvenoj ustanovi ili lečenje na slobodi. Sa druge strane, presuda se donosi i bez održanog glavnog pretresa u slučaju: neprabog  ponavljanja postupka, opozivanja uslovne osude zbog neispunjenja određenih obaveza, u izvršenju inostrane krivične presude itd. Donošenje presude, kao posebna i zavšna faza glavnog krivičnog postupka, obuhvata više raznovrsnih delatnosti suda. Sadržinski posmatrano, sve te delatnosti se odvijaju u jednom logičnom redu, jedna drugu slede i na taj način predstavljaju jednu zaokruženu celinu. Posmatrano sa aspekta svog redosleda, u ovoj fazi glavnog krivičnog postupka dolazi prvo do izricanja presude a potom do njenog objavljivanja, pismene izrade i dostavljanja, a izuzetno može da dođe i do ispravljanja presude. Predmet presude može biti samo krivično delo i eventualni učinilac toga dela sadržani u optužbi u njihivom činjeničnom opisu, zbog toga što pravna kvalifikacija dela u optužbi ne obavezuje krivični sud. Smatra se da je potrebno da postoji tzv. subjektivni i objektivni identitet između optužbe i presude. Subjektivni identitet znači da se presuda može izreći samo prema licu koje je optuženo za određeno krivično delo. Objektivni identitet odnosi se na činjenični opis krivičnog dela, koji u osnovi mora biti istovetan u optužbi i presudi. Krivični sud je vezan optužbom u najširem smislu i to kako u pogledu krivičnog dela, tako i u pogledu učinioca, tako da on ne može da presudi više od onoga što je sadžano u optužbi. Međutim, smatra se da krivični sud može da presudi manje  od onoga što je sadžano u optužbi, jer se polazi od toga da ako je utuženo više utuženo je i manje. Do ovog zaključka dolazi se i na osnovu opšteg principa, prema kome onaj ko može više može i manje.