Medjunarodno privatno pravo

1.    Pojam ljudskih prava
Ljudska prava su samo ona subjektivna prava koja se ne duguju državi i njenoj volji, već ih ljudsko biće ima samim tim što je ljudsko biće, odnosno stiče ih samim rođenjem a ne voljom i milošću države. To su elementarni politički i socijalno-ekonomski zahtevi građana u odnosu na državnu vlast i društvo u celini, čije ostvarivanje je preduslov za biološku, političku i kulturnu egzistenciju pojedinca, odnosno život u uslovima dostojnim čoveka i njegovog dostojanstva.
Ljudska prava, odnosno vrednosti koje su u njima sadržane, imaju izuzetno važnu socijalno-političku funkciju u određivanju legitimiteta državne vlasti, jer samo ona vlast koja poštuje ljudska prava je legitimna i može normalno funkcionisati.

 
2.    Osnovne karakteristike ljudskih prava
Osnovne karakteristike ljudskih prava su: univerzalnost; njihova esencijalno politička priroda; kao i njihov imunitet od državne vlasti.

•     Univerzalnost znači da ona podjednako pripadaju svim ljudskim bićima bez razlike.
•     Esencijalno politička priroda znači da se ona ostvaruju ili krše u državno-pravnom poretku i usmerena su na državnu vlast. Primena ili kršenje ljudskih prava je suštinski element procesa vršenja suverene vlasti svake države.
•     Imuniteti od državne vlasti (civilne slobode) predstavljaju pravnu obavezu državne vlasti da se ne meša i ne ometa građane u vršenju ovih prava (npr. slobode kretanja, slobode izražavanja, mirnog okupljanja…). Ti imuniteti štite građane od zloupotreba državne vlasti.

3.    Nauka o ljudskim pravima – predmet i metod
Predmet ove naučne discipline je društveni odnos državna vlast – pojedinac, na unutrašnjem i međunarodnom planu. Ova disciplina proučava ne samo pravne, već i politikološke, sociološke, ekonomske, kulturološke i druge aspekte ovog društvenog odnosa. U jednom užem normativno-pravnom smislu, nauka o ljudskim pravima je specifična sinteza celokupne pravne nauke, jer ljudska prava obuhvataju skoro sve segmente države i prava.
Što se tiče metoda koje koristi ova naučna disciplina, oni su raznovrsni i multidisciplinarni. To su metodi pravnih, politikoloških, socioloških nauka, odnosno njihova specifična kombinacija, jer skoro svako pitanje ljudskih prava obuhvata sve ove aspekte.

 
4.    Glavni teorijsko-filozofski izvori koncepcija o ljudskim pravima
Teorijsko-filozofski izvori su: religija; prirodno pravo.
Religija – prema učenju svih većih religija, ljudsko biće i njegov život su božji dar, samim tim i vrednost od najvišeg interesa. Iz Judeo-Hrišćanske vere proizilazi da su određena prava neotuđiva jer su božjeg porekla, a zemaljske vlasti ih moraju poštovati. Bez obzira što neke religije sadrže suprotne stavove od Judeo-Hrišćanske vere po pitanju ljudskog života i dostojanstva, religiozne doktrine su značajan materijalan izvor ljudskih prava.
Prirodno pravo – Antičku teoriju prirodnog prava uobličavaju Sofokle, Aristotel, stoici, a kasnije i rimski pravnici. Prirodno pravo proizilazi iz božje volje, odnosno prirode stvari i ono je nadređeno državnom, pozitivnom pravu. Ono uključuje elementarne principe pravde i pravičnosti i njegove osnovne karakteristike su univerzalnost, nepromenljivost i večnost. Nužnost koja proizilazi iz prirodnog prava ogleda se u obavezi država i vladara da pozitivne propise usklade sa principima prirodnog prava.