Menadžment ljudskih resursa

1. POJAM I DEFINISANJE MENADŽMENTA LJUDSKIH RESURSA
Ljudski resursi – najznačajniji resursi organizacije. Oni su potencijal kojim treba upravljati na mudar, racionalan i human način. Pod ljudskim resursima se podrazumevaju ukupni ljudski potencijali u organizaciji: raspoloživa znanja i iskustva, upotrebljive sposobnosti i veštine, moguće ideje i kreacije, stepen motivisanosti i zainteresovanosti zaposlenih za ostvarivanje organizacionih ciljeva i slično. Pojam ,,ljudski resursi“ pojavljuje se krajem sedamdesetih godina prošlog veka, najpre u stručnoj literaturi, a zatim i u svakodnevnoj komunikaciji, u SAD i Engleskoj. Pojam ,,menadžment ljudskih resursa“ (Human Resource Management – HRM) ) u teoriji se pojavljuje osamdesetih godina prošlog veka.
– Upravljanje ljudskim resursima u praktičnom smislu – sve mere i aktivnosti koje u procesu planiranja, regrutovanja, selekcije, socijalizacije, obuke i usavršavanja, ocenjivanja performansi, nagrađivanja i motivisanja zaposlenih, preduzima menadžment organizacije radi obezbeđivanja kadrova potrebnih sposobnosti, kvaliteta i potencijala i njihovog adekvatnog osposobljavanja i motivisanja za postizanje očekivanih rezultata i ostvarivanje organizacionih i ličnih ciljeva.
– Upravljanje ljudskim resursima u teorijskom smislu – označava novu teorijsko-naučnu i nastavnu disciplinu koja se bavi izučavanjem i kritičkim preispitivanjem mera i aktivnosti koje u postupku planiranja, regrutovanja, selekcije itd. preduzima menadžment organizacije radi njihove potpunije spoznaje i unapređivanja i prilagođavanja savremenim uslovima predviđanja, u cilju ostvarivanja projektovanih zadataka i organizacionih planova i interesa.

2. POJAM I ZNAČAJ IZUČAVANJA ORGANIZACIONOG PONAŠANJA
Organizaciono ponašanje – nov pojam u teoriji i praksi organizacije i upravljanja. Koreni izučavanja organizacionog ponašanja – u 1924. god. i vezuju se za poznati ,,Hotorn eksperiment“. U teorijskom smislu – organizaciono ponašanje označava oblast koja izučava ponašanje ljudi u organizacionoj sredini, osnovne faktore koji utiču na organizaciju i ponašanje, kao i metode kojima se može uticati na ponašanje i organizaciju. U praktičnom smislu – organizaciono ponašanje je nova upravljačka aktivnost koja se sastoji iz oblikovanja ponašanja ljudi.
– Dve osnovne komponente organizacionog ponašanja:
1. pojedinac – koji se nalazi u organizaciji i koji se u njoj ponaša na određeni način,
2. organizacija – kao sredina koja izaziva odgovarajuće ponašanje kod zaposlenog.
Obzirom da zaposleni dolaze u organizaciju kao već formirane ličnosti, da organizaciona sredina deluje na njih i da oni kroz interakciju sa ovom sredinom ispoljavaju određeno ponašanje, ponašanje možemo definisati na sledeći način:
Ponašanje = f (lične karakteristike i sredina)
Čovek reaguje na sedinu tako što ispoljava određeno ponašanje, a zadatak menadžera je da to ponašanje usmeri. Organizaciono ponašanje uključuje znanja iz različitih naučnih disciplina:
1. Antropologija – nauka o čoveku;
2. Sociologija – nauka o društvu;
3. Psihologija – nauka o ljudskom ponašanju.
Postoji nekoliko razloga zbog čega je izučavanje organizacionog ponašanja važno:
– pridobijanje ljudi da igraju i rade zajedno je jedan od rezultata izučavanja organizacionog ponašanja;
– važno je znati šta obeležava ljude pojedinačno i grupe, kao i imati jasnu ideju šta označava nas same;
– ako su organizacije neefikasne, onda ćemo sve ostaviti na nižem nivou prosperiteta od onog koji smo mogli da ostvarimo. Efektivne organizacije imaju srećne ljude.