Metodski postupak obuke smeča u odbojci

Metodski postupak obuke smeča u odbojci

UVOD-METODA OBUČAVANJA

Pod metodama obučavanja u nastavi fizičkog vapitanja, odnosno treningu odbojkaša početnika, uobičajeno se podrazumeva skup operacija i postupaka koji obezbedjuju praktičnu realizaciju ciljeva i zadataka, Prvenstveno usvajanje neophodnih znanja, motornih umenja i navika, kao i razvoj motorigkih sposobnosti. Reč „Metod“ ( od grčke reči „Methodos“ = put,način ) ukazuje, da se radi o osmišljenim i relativno ualjenim operacijama i postupcima koji u odreĎenim uslovima obezbeĎuju najveći mogući efekat.
Svaka metoda sadrţi u sebi niz metodičkih postupaka koji izvan te metode gube svoje značenje. Što je širi krug potupaka u jednoj metodi, to je širi i dijapazon njenog korišćenja. Stoga se jedna ista metoda moze koristiti pri rešavanju različitih zadataka u različitim etapama procesa učenja i razvoja a različitim kategorijama vezbača – odbojkaša.
U zavisnosti od načina na koji se ta znanja i navike usvajaju, razlikiju se tri grupe ovih metoda: –
metode „Ţive“ reči ( verbalne metode ),

•  metode očiglednosti i
•  metode praktičnog vezbanja.

U procesu učenja nove motorne aktivnosti, odnosno vezbe ( u ovom slučaju smečiranja), od posebnog su značaja metode praktičnog veţbanja, dok je uloga ostalih metoda da stvore opšte predpostavke, a njihova realizacija se ostvaruje kroz neposredno izvodjenje motorne aktivnosti.

 Verbalna metoda
Podrazumeva ostvarivanje komunikacije izmeĎu učenika – odbojkaša i nastavnika – trenera putem „Ţive“ reči. Posredstvom verbalnog komuniciranja natavnik – trener saopštava i prenosi znanja, postavlja zadatke i daje uputtva za njihovo rešavanje, aktivira i produbljuje paţnju, analizira i ocenjuje rezultate rada itd. Poruke koje nastavnik – trener upućuje učenicima – odbojkašima, moraju biti kratke, jasne, i razumljive, primerene uzrastu i intelektualnom nivou učenika. Akcenat mora biti usmeren na reči koje zaista otkrivaju suštinu onoga što se učenicima ţeli saopštiti. Nastavnik najpre treba učenicima da opiše zadatu vezbu, kako bi se kod njih stvorila predstava o kretanjima kojima treba ovladati, osnovnim pravilima i načinom na koji se vezba izvodi. Zatim sledi objašnjenje koje pruza odgovor učenicima na pitanje „Zasto“. Obašnjenje mora da sadrţi osnovne podatke o valjanosti vezbe i njenim suštinskim obelezljima. Sledi upućivanje ( instruktaţa ) koja sadrţi kraće poruke kojih se učenici moraju pridrzavati da bi se vezba izvela što tačnije i bezbednije.

Metode očiglednosti
Koriste se sa ciljem da se obezbedi što potpunija i realnija predstava o kretanju, odnosno o vezbi koju učenici treba da usvoje. U tu svrhu, uobičajeno se koriste dve metode:
a) metoda neposredne demonstracije ( pokazivanje uţivo ili prirodna demontracija )
b) metoda posredne demonstracije ( ilustrativna metoda ).
Metoda neposredne demonstracije je pokazivanje uzivo vezbe od strane nastavnika – trenera ili posebno obučenog demonstratora. Pokazivanje se moze posmatrati i u celini ili po delovima, normalnom brzinom ili usporeno, ali uvek tačno. Pravilo je da se nova vezba najpre demonstrira u celini nekoliko puta, a u drugom pokusaju e moze pokazivati usporeno uz ukazivanje na neke vazne detalje, dok je treće pokazivanje lično