Misija i ciljevi preduzeća

Poslovna banka kao privredna institucija koja deluje u novčanoj sferi usklađuje svoju poslovnu politiku sa ekonomskom politikom zemlje putem monetarno-kreditne politike koju sprovodi Centralna banka. Primenom ekonomskih načela bankarskog poslovanja ostvaruje se posebni interes banke i njenih osnivača, a ujedno se i ostvaruju i društveni interesi zemlje. U savremenim uslovima mnogobrojni faktori utiču na poslovanje banaka i njihovu poziciju na tržištu a sve to zahteva da se banke prilagođavaju ne samo realizacijom, strukturom već i kvalitetom svojih poslova. Za realizaciju tih aktivnosti predstavljaju načela bankarskog poslovanja, jer su banke samostalni tržišni subjekti čija je ciljna funkcija masimiziranje profita. Ta načela su: načela solventnosti i likvidnosti, načela sigurnosti i efikasnosti ulaganja, kao i načelo rentabilnosti.
Savremeni privredni i finansijski sistemi koji pretenduju da budu racionalni i efikasni, izuzetno su zainteresovani da bankarske organizacije uspešno posluju, da budu likvidne i solventne i da ostvaruju optimalnu profitabilnost omogućujući, pri tome efikasno usmeravanje finansijskih resursa između finansijskih sufucitnih i deficitnih sektora i transaktora. Poslovna sposobnost banke proizilazi iz ostvarenja njene funkcije cilja. Poslovni cilj banke je maksimizacija profita ili vrednosti akcija banke uz relativiziranje potencijalnog rizika i njegovih negativnih efekata. Kroz veću ili manju efikasnost poslovnih banaka manifestuje se njihova veća ili manja poslovna sposobnost. Poslovna sposobnosti i efikasnost banke su međusobno uslovljeni i nužni konstituivni elementi savremeno koncepirane i organizovane banke.
Značaj likvidnosti za bankarsko poslovanje proističe iz činjenice da banka može prestati sa radom u slučaju nelikvidnosti. Mogućnost prestanka rada banke usled nelikvidnosti predstavlja jedan od osnovnih rizika u bankarskom poslovanju. Najvažniji cilj banke je ostvarivanje profita na osnovu marže između aktivne i pasivne kamate kao i zaračunavanjem provizije na uslužne poslove. Prema navedenom u bankarskom poslovanju važnu ulogu imaju bankarski principi za dobro i uspešno poslovanje banaka. Likvidnost se često posmatra u odnosu na aktivu koju vlasnik može brzo konvertovati u gotovinska sredstva odnosno u tranasakcioni novac uz minimalni trošak same konverzije odnosno gubitka.
Likvidnost se odnosi na sposobnost banke da pokriva tekuće obaveze koje se formiraju u okviru njenog poslovnog sistema, pa se po osnovu toga može reći da banke mogu lako da reše problem likvidnosti na taj način što emituju i prodaju određene kratkoročne hartije od vrednosti ili mogu da pozajme novac od drugih banaka. Banke prilikom obavljanja poslova moraju da procene i da posebnu pažnju obrate na strukturu dospeća aktive i passive kao i na odgovarajuće prilive, kao i rashode.

LIKVIDNOST BANAKA
Likvidnost banke bi se mogla definiše kao mogućnost i sposobnost privrednog subjekta (banke) da ispunjava dospele obaveze u svakom momentu.1 Značaj likvidnosti za bankarsko poslovanje proističe iz činjenice da banka može prestati sa radom u slučaju nelikvidnosti a ako posluje sa gubitkom ali to ne mora uvek biti slučaj. Održavanje likvidnosti banke smatra se osnovnom predpostavkom za održivost banke na finansijskom tržištu. Na osnovu navedenog može se zaključiti da likvidnost banke je sposobnost da izvršava svoje obaveze u rokovima dospeća.
Sposobnost plaćanja dospelih obaveza znači da banka ima novca najmanje onoliko koliko dospevaju obaveze za plaćanje tog dana. Mogućnost plaćanja dospelih obaveza u momentu njihovog dospeća, zavisi od brzine pretvaranja imobilisanih sredstava u novac kao i od brzine dospeća obaveze za plaćanje. Brzina pretvaranja imobilisanih sredstava u novac zavisi od roka u kome su sredstva imobilisana i upotrebljena, kao i od rizika njegovog pretvaranja u novac u tom roku, dok brzina dospeća obaveza, zavisi od roka raspoloživosti pojedinih izvora. Likvidnost bi bila permanentno održavana, kada bi svakoj količini imobilisanih sredstava odgovarala količina izvora raspoloživih sredstava i kada ne bi bilo rizika, tada bi se svakog dana pretvaralo u novac onoliko imobilisanih sredstava kolike su dospele obaveze toga dana. To znači da je tok priliva i tok odliva međusobno jednak i po vremenu i po količini.2
Obaveze banke se odnose na deponente i kreditore banke. Građani ulažu novčana sredstva na depozite kod banke – s tim da ti depoziti mogu da budu po viđenju ili sa određenim rokovima dospeća – polazeći od uverenja da će im banka staviti na raspolaganje novac u skladu sa rokovima iz ugovora o depozitu.3
Dokle god je banka likvidna deponenti ne moraju da brinu za svoj novac. Obaveze poslovnih banaka jesu da vrše dnevno usklađivanje rokova datih kredita sa rokovima preuzetih obaveza. Ako poslovne banke postižu svakodnevnu likvidnost tada su u stanju da u svakom momentu stave deponentima na raspolaganje ugovorom određene iznose sredstava. U slučaju da su bankarski depoziti i drugi izvori sredstava kratkoročne prirode, onda je banka obavezna da određni deo aktive drži u najlikvidnijem obliku radi izmirenja dospelih obaveza. Međutim, ako su rokovi dospeća obeveza dugoročniji tada banka može da raspolaže i sa drugoročnijom strukturom svoje aktive. Primeri iz bankarske prakse pokazuju da se optimalna likvidnost postiže u uslovima kada su rokovi između izvora sredstava i plasmana banke sinhronizovani.