Na Drini ćuprija – Ivo Andrić

 
IVO ANDRIĆ
BIOGRAFIJA

Ivo Andrić je, van svake sumnje, najistaknutiji pisac dvadesetog veka, pripovedač, romansijer, pesnik i esejista.
Rođen je 9. okotobra 1892. godine u siromašnoj zanatskoj porodici u Travniku. Ostavši rano bez roditelja, Andrić je detinjstvo proveo u Višegradu, gde je završio i osnovnu školu. Gimnaziju je učio u Sarajevu, gde je i maturirao. Andrićeva mladost nije bila bezbrižna. Sa mnogo napora i odricanja uspeo je da stekne univerzitetsku diplomu, studirao je filozofiju- odsek slovenske književnosti i istorije – u Zagrebu, Beču, Krakovu i Gracu. Doktorirao je sa disertacijom: „O duhovnom životu Bosne pod Turcima“. Još kao srednjoškolac i student on učestvuje u naprednoj delatnosti revolucionarne omladine „Mlada Bosna“, koja se borila za nacionalno oslobođenje jugoslovenskih naroda. U zborniku „Hrvatska narodna lirika“ 1914. godine zastupljen je sa poezijom. Sa početkom Prvog svetskog rata, austrougarske vlasti ga hapse i interniraju. U zatvoru, tamnici i internaciji provodi tri godine, da bi tek 1918. godine bio oslobođen. Dok još traje rat on u Zagrebu sa Vladimirom Ćorovićem, Brankom Mašićem i Nikom Bartulovićem, pokreće časopis „Književni jug“. Od 1921. do 1941. godine tj. do kapitulacije stare Jugoslavije, Andrić radi u diplomatskoj službi, sa konzulima i poslanstvima u Gracu, Rimu, Bukureštu, Madridu, Ženevi i Berlinu. Za vreme Drugog svetskog rata živio je povučeno u okupiranom Beogradu, s ponosom rodoljublja odbijajući da mu se dela pod okupacijom preštampavaju i objavljuju. Tokom tog povučenog dela života napisao je neka od svojih najvećih dela : romane „Na Drini ćuprija“, „Travničak hronika“ i „Gospođica“. Posle oslobađanja vršio je niz odgovornih dužnosti: bio je poslanik u skupštini BiH i u Saveznoj skupštini, Vršio je dužnsti predsednika Saveza književnika Jugoslavije i predsednika Udruženja književnika Srbije. Bio je član Srpske akademije nauka i umetnosti, dopisni član Jugoslovenske akademije znanosti i umjetnosti i Slovenske akademije znanosti i umetnosti u LJubljani. Nakon toga postaje i počasni član Akademije nauka i umjetnosti Bosne i Hercegovine.
Dobio je 1956. godine povelju za životno delo, tada najveću književnu nagaradu, kod nas. A 1958. Godine ženi se svojom dugogodišnjom ljubavlju – Milicom Babić. Od svih godina, ipak najvažnija bila je 1961. kada je 26. oktobra dobio Nobelovu nagaradu za književnost. On je ujedno i naš prvi pisac koji je poneo to visokomeđunarodno priznanje.
Pred kraj života piše veoma malo, ali se njegova dela konstantno preštampavaju u zemlji i inostranstvu. U martu mesecu 1968. godine umire njegova žena Milica, nakon čega Andrić svoje društvene aktivnosti svodi na najmanju moguću meru. U to vreme mnogo čita i veoma malo piše. Zdravlje ga polako izdaje , pa puno vremena provodi po bolnicama i banjama na lečenju. Godine 1975. , trinaestog marta, umire u Beogradu.
Jednom prilikom, nakon zabave održane u njegovu čast, neki novinar ga je pitao „ Kako mu sve to oko njega izgleda“ – na šta mu je Andrić, dosledan sebi i svom životnom stavu, pun finoće i takta, odgovorio: „ Kako njega o tome ne treba pitati, jer on stvari gleda iznutra“.
Takav odgovor bio je, i biće uvek povod za ponovno oduševljenje, tim čovekom koji nas je sve mnogo zadužio. Ali on je i jedno ne dvosmisleno svedočanstvo o suprotnostima dva pogleda na svet, onog koji ponirući u prošlost stvari gleda iznutra i vidi ih bez sjaja i bleska savremene potrebe za popularnošću, i onog što iznutra ne vidi ništa, jer nema potrebe za takvim gledanjem. I zato, odajući mu počast svojim radom, još moram dodati, da onaj koji ima potrebu i koji ume da stvari gleda iznutra – više vidi i istinskije živi!
STVARALAŠTVO
Ivo Andrić prve književne radove, pesme, objavljuje još kao gimnazijalac 1911. godine u časopisu „Bosanska vila“, a nešto iza toga i svoje prevode V. Vitmena, A. Strinberga, O. Župančića, Murn Aleksandrova, Vl. Levstika i drugih. Godine 1918. objavljuje svesku lirske proze „Ex ponto“ sa remiscencijama na svoje tamnovanje, a 1920. godine u zasebnoj knjizi i svoju prvu pripovetku „Put Alije Đerzeleza“. Te iste godine pojavljuje se i Andrićeva druga knjiga pesama u prozi „Nemiri“.
Između dva rata Srpska književna zadruga objavljuje tri njegove zbirke :
• 1924. god. „Pripovetke“ ( u sadržini : U musafirhani, U zindanu, Ćorkan i Švabica, Za logorovanje, Mustafa Madžar, Dan u Rimu, Rzavski bregovi, LJubav u kasabi i Noć u Alhambri) ;
• 1931. god. „Pripovetke“ ( Mara Milosnica, Ispovjed, Čudo u Olovu, Kod kazana, Most na Žepi, Ankina vremena)
• 1936. god. „Pripovetke“ ( Svadba, Smrt u Sinanovoj tekiji, Napast, Olujaci, Žeđ, Mila i Prelac )
Nakon oslobođenja 1945. Andrić objavljuje „Na Drini ćupriju“, „Travničku hroniku“ i „Gospođicu“. A 1954. „Prokletu avliju“. Od pripovedaka „Nove pripovetke“, „Priču o vezirovom slonu“`, „Lica“, „Žena na kamenu“.
Od najranije mladosti se bavio i esejistikom. Među najpoznatijim tekstovima ove vrste su: Esej o Goji, Razgovor sa Gojom, ogledi o NJegušu, Vuku, Kočiću, Matavulju, Samokovliju, Gavru Vučkoviću, Vitmenu, Bolivaru, Lorki, Petrarki, itd.
Andrićevo delo možemo podeliti u nekoliko tematsko-žanrovskih celina:

• U prvoj fazi, koju obeležavaju lirika i pesme u prozi ( „Eks Ponto“, „Nemiri“ ), Andrićev je iskaz o svetu obojen ličnim egzistencijalno-spiritualnim traganjem, potstaknutom i lektirom (Kierkegaard). Kritika je podeljena mišljenja o dosezima tih ranih radova: dok srpski kritičar Nikola Milošević u njima gleda vrhunac Andrićevog stvaralaštva, hrvatski književni istoričar, Andrićev zemljak iz srednje Bosne Tomislav Ladan drži da se radi o nevažnim plačljivim adolescentskim nemirima koji odražavaju piščevu nezrelost i nemaju dublje ni univerzalnije vrednosti.
• Druga faza, koja traje do Drugog svetskoga rata, obeležena je Andrićevim okretanjem pripovedačkoj prozi i, na jezičkom planu, definitivnim prelaskom na srpsku ekavicu (što je u dosta radova stvorilo čudnu mešavinu u kojoj narator piše srpski ekavski, a likovi -često fratri- nekim od jekavskih ili ikavskih dijalekata). Po opštem priznanju, u većini pripovedaka je Andrić „našao sebe“, pa je ta zrela faza među umetnički najproduktivnijima, s korpusom najcenjenijih priča.Pisac nije ulazio u književne eksperimente koji su dominirali u to doba, nego je u klasičnoj tradiciji realizma 19. veka, plastičnim opisima oblikovao svoju vizuru Bosne kao razmeđa istoka i zapada, natopljenu iracionalizmom, konfesionalnim animozitetom i emocionalnim erupcijama, ponajviše na erotskom polju. Ličnosti su pripadnici sve četiri etničko-konfesionalne zajednice (Bošnjaci, Jevreji, Hrvati, Srbi – uglavnom prozvani po konfesionalnim, često pežorativnim imenima (Vlasi, Turci)), uz pojave stranaca ili manjina (Jevreji, strani činovnici), a vremensko razdoblje pokriva uglavnom 19. vek, ali i prethodne vekove, kao i 20.
• Treća faza je obeležena opsežnijim delima, romanima „Na Drini Ćuprij“a, „Travnička hronika“, „Gospođica“ i nedovršenim delom „Omerpaša Latas“, kao i po nekima najznačajnijim ostvarenjem toga razdoblja, pripovetkom „Prokleta avlija“. Uz izuzetak „Gospođice“, realističkog psihološkog romana smeštenog u srpsku palanačku sredinu, ostala dela su uglavnom locirana u Bosni, u prošlost ili u narativni spoj prošlosti i sadašnjosti.
Jedan pisac o Andrićevom stvaralaštvu rekao je sledeće : „Dok su se odvajale i sukobljavala struje i tendencije, dok su se javljali, ukrštali i nestajali zraci i pojave, i pamfletske bitke vodile protiv mnogih, Andrićevo delo, u svojoj mirnoj ali ne i hladnoj i ne mrtvoj lepoti, tajanstvenom zakonitošću svog autonomnog života