Nadrealizam u umetnosti 20. veka

NADREALIZAM U UMETNOSTI XX VEKA

“Ja verujem u buduće razrešenje tih dvaju stanja, prividno toliko protivurečnih, stanja sna i jave, u neku vrstu apsolutne stvarnosti, nadrealnosti, ako se tako moze reči. Tom osvajanju ja tezim, siguran da u njemu neću uspeti, ali ni ako ne vodeći računa o svojoj smrti da ne bih već bar malo poveo računa o radostima jednog takvog posedovanja.“
Andre Breton, Prvi manifest nadrealizma, 1924.

Idejno i ideološki, nadrealizam ima svoje preteče u modernoj umetnosti koja počinje posle impresionizma i simbolizma: u kubizmu, futurizmu i, naročito, dadaizmu. Teško je zamisliti da nadrealizam nije nastao kao nešto neophodno, ali je sigurno da bi njegove osnovne karakteristike bile različite da mu nije direktno prethodio dadaizam, na koji se nadovezao. Moze se reći, čak, da je dadaizam, u izvesnom smislu, prva, pripremna faza nadrealizma.
U toku Prvog svetskog rata počinju da se javljaju teznje za novim, fantastičnim predmetom i sadržajem. Neutralna Švajcarska bila je prvo značajno mesto u kojem se nova umetnost, literatura i muzika fantastičnog i apsurdnog počela formirati. U Cirihu se 1915. godine sreće nekoliko mladih ljudi, sklonjenih od rata: nemački pisci Hugo Bal i Rihard Huelsenbek, rumunski pisac Triztan Cara, rumunski slikar i skulptor Marsel Janko, alzaški slikar, skulptor i pesnik Jan (Hans) Arp i nemački slikar Hans Rihter. Oni su ostali predvodnici čije su demonstracije, pesnički nastupi, bučni koncerti, umetničke izlozbe i tekstovi napadali tradicije i predrasude zapadne umetnosti i književnosti. U isto vreme ovi ljudi žučno reaguju protiv širenja histerije i mahnitosti zaraćenog sveta u formama koje su bile zamišljene isključivo kao negativne, anarhične i destruktivne. Oni su, pre svega, osećali da su razum i logika doveli do velike nesreće – svetskog rata i da jedini put spasenju vodi kroz političku anarhiju, prirodne emocije, inutitivno i iracionalno. Tako je težnja ka novoj viziji dadaista, koja je prevazilazila fivolnu zelju da se razgnevi buržoazija, bila pre svega u kritičkom preispitivanju tradicija, pravila, osnova logike, koncepciji reda, koherentnosti i lepote koje su vodile umetničko stvaranje kroz istoriju.
U proleće 1916. u Cirihu osnovan je Kabare Volter. Osnivač je bio Hugo Bal, filozof, mistik, pesnik, kao i prvi glumac u dadaističkoj drami. Kabare Volter će tokom godina postati sastajalište tih slobodnih duhova. Ime Dada skovano je iste godine da bi se obeležio ovaj pokret koji je nicao iz prividnog haosa Kabarea Volter. Popularna verzija nastanka ovog imena bila bi ona koju je izneo Huelsenbek: nasumice otvoren francusko-nemački rečnik dao je reč dada (dečiji konjić za ljuljanje ili drvena palica sa konjskom glavom). Dada na francuskom takođe znači – hobi, događaj ili opsesiju. Bez obzira na istoriju, ovo ime postaje centralni, podsmešljiv simbol napada na postojeće pokrete, tradicionalne ili eksperimentalne.
Dadaisti su u propagiranju svojih ideja koristili mnoge formule futurista: Marinetijeve slobodne reči, izgovorene ili napisane, Rusolove atonalne muzičke efekte, koji su zaglušivali pesnike, mnoge njihove manifeste, iako je njihov cilj bio dijametralno suprotan cilju futurista koji su veličali mašinski svet, i u mehanizaciji, ratu i revoltu videli racionalna i logična sredstva za rešavanje ljudskih egyistencijalnih problema.
Ciriški dadaisti su se snazno protivili svakom organizovanom programu u umetnosti, ili svakom pokretu koji bi izražavao zajednički stilski imenitelj koherentne grupe. Ipak su tri činioca uobličavala njihove kreativne napore. To su bili bruitism (od le bruit – buka), simultanost i slučaj. Slučaj postoji u izvesnoj meri u svakom činu umetničkog stvaranja. U prošlosti umetnik je obično pokušavao da ga kontroliše ili usmeri. Sada, on postaje, dominantni princip. Sva tri načela bili su osnova za njihov pozitivni i revolucionarni pristup stvaralačkom činu, pristup koji se još uvek moze naći u poeziji, muzici, drami, slikarstvu.

Jan (Hans) Arp
Ciriška Dada se pred kraj rata primicala svom kraju. Hronološki, pre dadaističkog pokreta u Cirihu, slične ideje su se, nezavisno, fermentirale u maloj povezanoj grupi u Njujorku. Ovde je umetnik od najvećeg ugleda i uticaja bio Marsel Dišan, koji je zapravo i stvorio njuroršku Dadu.
Kada su 1921. godine Arp i Ernst otišli iz Kolna, dadaizam je u tom gradu doziveo svoj kraj, a u isto vreme se okončao i u Berlinu. Men Rej i Dišan stavili su tačku na dadaizam u Njujorku jednim brojem časopisa New York Dada. Tako je dadaizam kao organizovani pokret bio mrtav, svuda, osim u Parizu.
Luis Aragon, Andre Breton i Žorž Ribmon sarađivali su 1918. godine u ciriškom časopisu Dada, a uskoro će i Tristan Cara početi da piše za Bretonov i Aragonov časopis Litterature. Pred kraj rata ovaj pokret razvijaće se u francuskoj prestonici i ta, pariska Dada, u prvom redu, bio je pokret književne prirode. Dok je u slikarstvu i skulpturi dadaizam bio uglavnom uvozni proizvod, u poeziji i teatru on je pripadao tradiciji iracionalnog i apsurdnog koja se protezala od Bodlera, Remboa i Malarmea do Alfreda Žarija, Rejmonda Rusela, Apolinera i Koktoa.
U razdoblju od 1919. do 1922. godine, Breton se pridruzuje Cari, Pikabiju i Dišanu u obljavljivanju Biltena Dade. U toku tih godina odrzane su izlozbe Pikabia i Maksa Ernsta (ova druga sa uvodnom rečju Andre Bretona). Međutim, Breton je oko 1922. postao sve razočaraniji dadaizmom, na jednoj, mozda, opravdanoj osnovi: on sve vise postaje institucionalizovan i akademski. Protivio se velikoj izlozbi održanoj u galeriji Montaigne i predvodio je pobunu koja je razbila pariski kongres Dade. Dada, konacno, umire u Parizu 1922. godine.
Vazno je shvatiti da je dadaizam bio značajan, pre kao stanje duha, kao pobuna protiv svih stega ( građanske umetnosti, mistifikacije pesničkog nadahnuća stvaraoca izabranika, protiv racionalnog, protiv morala, protiv svih sistema, bilo logičkih, etičkih ili estetičkih, kao i svih pravila, pa i gramatičkih i sintaksičkih ), nego kao stil ili pokret.

Bivšim dadaistima prišli su novi, snazni glasovi, među kojima i Kokto i Ezra Paund. Ta grupa konsolidovala se 1924. godine pod imenom nadrealizam.  Ovaj pojam prvi put je upotrebio Apoliner nazvavši, 1917.godine,u predgovoru, svoju dramu „Les Mamelles de Tiresias“ („Tirezijine dojke“) i balet Djagiljeva „Parada“ – nadrealističkim. U pismu upućenom Polu Dermeu, marta 1917.godine, Apoliner kaze: „Kad se sve dobro razmotri, mislim da bi zaista bilo bolje usvojiti termin nadrealizam, nego nadnaturalizam, koji sam u početku upotrebio. Nadrealizam još ne postoji u rečnicima, a biće pogodniji za upotrebu nego nadnaturalizam koji su filozofi već upotrebili.“
Ovaj izraz su od tada često upotrebljavali Breton, Pol Eliar i ostali saradnici pariskog lista Literature.