Nasleđivanje partnera iz istopolnih partnerskih zajednica u savremenom pravu

Nastali kao posledica promene stava o životnim vrednostima i stilu življenja, obrasci porodičnog života drastično su se izmenili poslednjih decenija. Talas legalizacije istopolnih partnerskih zajednica, koji je otpočeo krajem osamdesetih godina prošlog veka u skandinavskim državama, tokom poslednje dve decenije proširio se i na druge zemlje. Načelo zabrane diskriminacije na osnovu pola i poštovanje ljudskih prava homoseksualaca opredeljuju sve veći broj pravnih sistema da urede ovaj društveni fenomen. Sve je veći broj država koje homoseksualne zajednice sagledavaju kao civilizacijsku činjenicu koja iziskuje pravnu zaštitu, uvode pravnu mogućnost njihove registracije i regulišu dejstva registrovanih zajednica. I na međunarodnom planu doneti su brojni akti koji ukazuju na neophodnost suzbijanja diskriminacije na temelju seksualne orijentacije i potpunije zaštite prava homoseksualnih partnera1, a isto stanovište zauzeo je i Evropski sud za ljudska prava tokom dugogodišnje prakse. Kao jedno od značajnijih pitanja kojima su zakonodavstva poklonila pažnju prilikom regulisanja dejstava istopolnih partnerskih zajednica, jeste i problematika uzajamnog nasleđivanja homoseksualnih partnera. Pravni tretman istopolnih parova u svetu nije rešen na jedinstven način, tako da oni u različitim pravnim sistemima uživaju različit korpus prava. Aktuelni pravni sistem u Republici Srbiji nije predvideo mogućnost zaključenja, priznavanja ili razvoda istopolnih brakova.