Nastanak evropske ekonomske zajednice

UVOD

Prva inicijativa za integraciju Evrope datira još iz XIV veka: „Još je Dante u Božanstvenoj komediji 1306. godine zaključio da je jedino sredstvo za ujedinjenje to da Evropa ima suverena nad drugim suverenima, što se tumačilo kao pokušaj obnove srednjovekovnog sna Karla Velikog.“ Predlozi u prošlosti su se razlikovali od predloga koji je usledio nakon II svetskog rata, međutim zajedničko im je iskustvo da je za evropski mir najveća opasnost sistem nacionalnih država sa jakim nacionalizmom.
Razvoju ideje evropskog ujedinjenja su doprineli Šarl Moneskje i Žan Žak Ruso. U svom spisu pod naslovom Razmišljanja o evropskoj univerzalnoj monarhiji (1734. godine štampan), Monteskje razmatra ideju univerzalnog evropskog ujedinjenja. Rusoov rukopris O federaciji kao sredstvu koje kombinuje korist malih republika sa velikim državama, posvećen je ideji i stvaranju neke vrste evropske federativne asocijacije.

ZAČETNICI IDEJE EVROPSKE EKONOMSKE ZAJEDNICE

U XVIII veku nemački filozof Imanuel Kant u svom spisu Ka stalnom miru (napisan 1795. godine) iznosi koncepciju jedne federalno organizovane Evrope republikanskih država koja treba da se temelji na dve osnovna principa:

1. Građanski ustav u svakoj državi treba da bude republikanski,
2. Međunarodno pravo treba da se zasniva na federalizmu slobodnih država.

Godine 1814. poznati socijal-utopista Sen-Simon je osmislio originalnu koncepciju normativnog uređenja jedne evropske zajednice sa supranacionalnim parlamentom. On u svojoj brošuri Reorganizacija evropskog društva ističe ideju o jednoj „opštoj moći” koja je u stanju da ostvari napredak „evropskog zajedništva”. Posle posebno tragično demonstriranog nacionalizma u XX veku, evropske države su imale potrebu ne samo da obezbede mir nego i uslove za ekonomsku, političku i ratnu rekonstrukciju. Pretpostavka da se zadovolje te potrebe bila je otvaranje nacionalnih ekonomija za integrativne procese kao sredstvo za izbegavanje protekcionizma koji je bio osnovna karakteristika međuratovske Evrope. Postojalo je nekoliko pristupa integraciji. Federalisti su isticali značaj nacionalne države ali sa širokom demokratskom strukturom.
Funkcionalisti su zagovarali ujedinjenje Evrope preko ekonomske kooperacije kao početne tačke za ostvarivanje političke integracije. Nisu bili malobrojni ni nacionalisti. Ove razlike su prisutne i danas. Kičma Evropske unije su Nemačka i Francuska. Nemci vide Evropu u budućnosti kao federaciju nekoliko desetina nacionalnih država čije odnose uređuje federalni ustav sa jakim parlamentom, sopstvenom vladom i predsednikom koji se bira na neposrednim izborima. Francuzi su protiv takve vrste federacije.
Oni vide Evropu u budućnosti kao federaciju nacionalnih država sa jakom vladom saradnje kojom bi upravljale nacionalne vlade. Bez obzira koliko procesi evropske integracije bili motivisani i političkim razlozima proces političke integracije nije pratio tempo razvoja ekonomskih formi integrisanja.

POJAM RAZVOJA EKONOMSKE INTEGRACIJE

Regionalna ekonomska integracija je oblik ekonomske integracije između nezavisnih država. Iz Tabele 1 mogu se sagledati razvojne faze regionalne ekonomske integracije i kako se u svakoj od njih može povećati stepen integrisanosti:

1. U zoni slobodne trgovine se uspostavlja slobodan protok robe i usluga i ukidaju sve carine i kvote u međusobnoj razmeni zemalja članica, a zadržavaju se nacionalne carinske tarife u odnosu na treće zemlje.
2. U carinskoj uniji se definiše zajednička carinska politika u odnosu na treće zemlje.
3. U zajedničkom tržištu se uspostavlja slobodno kretanje rada i kapitala. Zajedničko tržište je prostor koji obuhvata više politički odvojenih i nezavisnih država na kojima se sučeljavaju ekonomski faktori ponude i tražnje bez bilo kakvih ograničenja nacionalnih politika.
4. U ekonomskoj uniji postoji obaveza harmonizacije ekonomskih politika.
5. U ekonomskoj monetarnoj uniji postoji unificirana ekonomska politika sa jedinstvenom monetarnom politikom i zajedničkom centralnom bankom.

NASTANAK EVROPSKE EKONOMSKE ZAJEDNICE

Kada je počelo razmatranje o osnivanju Saveta Evrope, Francuski ministar spoljnih poslova Robert Šuman je naglasio neizbežnu potrebu za stvaranjem institucija koje bi bile odgovorne za kooperaciju evropskih zemalja u oblasti ekonomije, vojske, kulture i politike. On je 9. maja 1950. godine izložio ambiciozan plan, poznat kao „Šumanov plan”, da se vitalne industrije uglja i čelika Francuske i Savezne Republike Nemačke udruže u organizaciju otvorenu svim evropskim demokratijama. Ovaj plan ujedno predstavlja i osnovu evropskog ujedinjenja.
Robert Šuman i francuski ekonomista Žan Mone (Jean Monet) iznose plan o osnivanju Evropske zajednice za ugalj i čelik (ECSC – eng. European Coal and Steel Community), koja je bila otvorena i za druge evropske zemlje. Plan je predviđao stavljanje celokupne nemačke i francuske industrije uglja i čelika pod jedinstvenu i zajedničku upravu, koja će nadgledati njihov razvoj. Šest država (Zapadna Nemačka, Francuska Italija, Belgija, Holandija i Luksemburg) su potpisale „Šumanovplan” u Parizu, koji je kodifikovan 18. aprila 1951. godine. Pariski sporazum, kojim je formalno uspostavljena Evropska zajednice za ugalj i čelik, stupa na snagu 10. avgusta 1952. godine, a prvi njen predsednik je bio Žan Mone. ECSC je podrazumevala zajedničko tržište najznačajnijih energenata (uglja i čelika) u posleratnom periodu za šest država osnivača (Belgija, Francuska, Nemačka, Italija, Luksemburg i Holandija).
Svrha zajednice je bilo očuvanje mira kroz zajedničku kontrolu proizvodnje i prometa uglja i čelika, gde je ona okupila i pobednike i gubitnike rata, kao ravnopravne članove jedne institucionalne infrastrukture. Ovaj potez stvaranja ECSC pokazao se kao veoma uspešan da je u prvih pet godina od osnivanja ECSC trgovina ugljem i čelikom porasla za 129%. Šest zemalja je odlučilo da isti princip sprovede i na celokupnu privredu.