Nastanak Evropske Unije

UVOD

Koncept organizacije zajedničkog života na kontinentu koji bi mogao da nadživi nacionalne antagonizme, predstavlja ideju koja je bila u osnovi nastanka današnje Evropske unije.Kao početak inegracija evropskih država smatra se 9. maj 1950. godine, kada je Robert Šuman dao predlog za stvaranje nadnacionalne organizacije koja bi bila odgovorna za proizvodnju uglaj i čelika, da bi se njegov preglog 18. aprila 1957. realizovao i nastala je Evropska zajednica za ugalj i čelik. Jezgro Evropske unije začeto je „Rimskim ugovorima” o osnivanju Evropske ekonomske zajednice i Evropske zajednice za atomsku energiju 1957. godine, koje su se formalno spojile u Evropsku ekonomsku zajednicu 1. jula 1967, a zatim je preko „Jedinstvenog evropskog akta” 1986. godine politička integracija krunisana „Mastrihtskim ugovorom” 7. februara 1992. godine kada je donet „Ugovor o Evropskoj uniji” (Ugovor iz Mastrihta stupio je na snagu 1. novembra 1993. i tada je osnovana Evropska unija). „Ugovorom iz Amsterdama” od 17. juna 1997. godine (stupio na snagu 1. maja 1999), izvršene su izvesne reforme u Uniji sa ciljem jačanja saradnje i pojednostavljenja sistema Evropske unije.
Ideja o Evropi kao kulturnoj i politički jedinstvenoj teritoriji pojavila se mnogo pre dvadesetog veka. Mnogi pojedinci su je oblikovali na različite načine i sa različitim ciljevima, ali je ona dugo postojala kao utopija koja nije mogla da se primeni zbog trenutnog poretka u Evropi. U ulozi hegemona, kako političkog tako i ekonomskog, smenjivale su se velike sile, kao što su Francuska, Engleska, Austro-Ugarska, pa se ideja o ujedinjenoj Evropi gubila zbog sukoba ili se nacionalizovala, što je slučaj u ekspanzionističkoj politici Napoleona Bonaparte. Potreba za uspostavljanjem unutrašnjeg mira u Evropi dovela je do jačanja zamisli o ujedinjenoj Evropi i do pojave organizovanog propagiranja te zamisli, pa čak i do udruživanja pokreta za ujedinjenje Evrope iz raznih zemalja. Međutim, tek sa sazrevanjem političke svesti, usled dva svetska rata koja su donela velika razaranja i degradaciju dotadašnjih odnosa u svetu uopšte, dolazi do ozbiljnijeg stava prema stvaranju jednog vida ujedinjenja u Evropi. Naravno, integrisanje evropskih država je proces koji je spor i nimalo jednostavan, te on i dalje traje menjajući svoj obim i značenje svake godine.

 
ISTORIJA IDEJE EVROPSKOG UJEDINJENJA

Ideja evropskog ujedinjenja nije novijeg datuma i ne vezuje se samo za drugu polovinu dvadesetog veka. Mnogo ranije su postojali razlozi za različite koncepcije o međusobnom povezivanju zapadnoevropskih zemalja. Ti razlozi su bili različite prirode: strateški, interesni, istorijski, itd. Već od šesnaestog veka se javlja zamisao u vezi sa povezivanjem nekih zemalja Evrope. Kao prvi značajni predstavnik i protagonista ideje o stvaranju zajednice država čuvara evropskog mira bio je francuski vojvoda Maskimilijan de Sali. On je smatrao da evropsku federaciju bi trebalo da čine hrišćanske republike i njih bi u zaštiti mira predvodila Francuska. Francuz demokratske orijentacije i protivnik apsolutizma kralja Luja XIV, Sent Pjer je autor ideje o federativnoj zajednici suverenih država. Njegov doprinos se ogleda u jednom njegovom projektu Evropske Republike koji treba da čini stabilna Alijansa država sa svojim organima kao što bi bio savezni parlament ili savezni kongres. Razvoju ideje evropskog ujedinjenja su doprineli Šarl Moneskje i Žan Žak Ruso. U svom spisu pod naslovom Razmišljanja o evropskoj univerzalnoj monarhiji (1734. godine štampan), Monteskje razmatra ideju univerzalnog evropskog ujedinjenja. Rusoov rukopris O federaciji kao sredstvu koje kombinuje korist malih republika sa velikim državama, posvećen je ideji i stvaranju neke vrste evropske federativne asocijacije. U XVIII veku nemački filozof Imanuel Kant u svom spisu Ka stalnom miru(napisan 1795. godine) iznosi koncepciju jedne federalno organizovane Evrope republikanskih država koja treba da se temelji na dve osnovna principa:

1. Građanski ustav u svakoj državi treba da bude republikanski,
2. Međunarodno pravo treba da se zasniva na federalizmu slobodnih država.

Godine 1814. poznati socijal-utopista Sen-Simon je osmislio originalnu koncepciju normativnog uređenja jedne evropske zajednice sa supranacionalnim parlamentom. On u svojoj brošuri Reorganizacija evropskog društva ističe ideju o jednoj „opštoj moći” koja je u stanju da ostvari napredak „evropskog zajedništva”. Francuski književnik, predstavnik romantizma i aktivan političar Viktor Igo bio je jedan od zagovornika „ideje evropejstva”, odnosno ideje evropskog zajedništva i kohezije, koja je posle samo dva veka dobila odgovarajuću socijalno-kulturnu težinu i realno političko ubeđenje. Godine 1855. Viktor Igo je pisao:„Naš kontinent će biti država jednog naroda. Neće biti granica ni carine, ni zabrana, biće samo slobodnog protoka robe i ljudi.”

 
IDEJA EVROPSKOG UJEDINJENJA POSLE PRVOG SVETSKOG RATA

Dvadesetih godina XX veka, nakon okončanja Prvog svetskog rata ideja evropskog ujedinjenja dobila je jednu novu dimenziju. Naime, Evropa, iznurena dugotrajnim ratom, tražila je način da obezbedi mir za duži period, i tako se javila ideja o stvaranju svetske mirovne organizacije. Tako je osnovano Društvo naroda (Liga naroda) 1919. godine Pariskim ugovorima, a inicijator je bio američki predsednik Vudro Vilson (Woodrow Wilson), dobitnik Nobelove nagrade za mir. Osnovni zadatak Društva, kao vojnog pakta za održanje novonastalog teritorijalnog poretka, bio je očuvanje mira, kolektivne bezbednosti i nezavisnosti njegovih članica. Kako Društvo nije imalo efikasne instrumente da sprovede svoja načela, njegovo dejstvo više je imalo moralni nego stvarni efekat. Paralelno uz Društvo naroda rađa se Panevropski pokret čiji je osnivač austrijski grof Kudenhof-Kalergi koji je predložio stvaranje „Sjedinjenih Evropskih država”, po ugledu na Sjedinjene Američke Države. Kalergi je organizovao Panevropski kongres u Beču 1926. godine na kome je izneo svoje proevropske ideje, kao što su: evropska organizacije država po uzoru na Sjedinjene Američke Države, ravnopravnost nacionalnih država (i prethodno prevazilaženje nemačko-francuske konfrontacije), pouzdane garancije za državne granice, sklapanje saveza sa Rusijom, i konačno, stvaranje carinske unije i jedinstvenog privrednog područja.Na zasedanju Skupštine Lige naroda u Ženevi 5. septembra 1929. godine, francuski ministar spoljih poslova i zagovonik ideje federalizovane evropske unije, Aristid Brijan i nemački ministar Gustav Streseman su predložili stvaranje Evropske unije. Međutim, postojali mnogi problemi koi su osporavali ovu ideju, pre svega ekonomske i političke prirode. Izbijanje Velike ekonomske krize, jake nacionalne tenzije, strah od jačanja francuskog hegemonizma, učinile su ideju o jačanju saradnje i miroljubivom ujedinjavanju evropskiih država neostvarljivom.
Drugi svetski rat i nacionalsocijalizam presecaju za izvesno vreme ideje ujedinjenja evropskih država. Uprkos tome, u takvoj ratnoj klimi, nemački sveštenik Hans Šenfild je promovisao program nemačke opozicije za Nemačku i Evropu 31. maja 1942. godine, u kojem se zalaže za evropski savez država slobodnih nacija sa zajedničkom vladom i učešćem Velike Britanije, Poljske i „Češke nacije”. Članovi Pokreta otpora u Francuskoj, Belgiji i Holadniji su delili ubeđenje da zajednička Evropa bi trebalo da bude zasnovana na principu dobrovoljnog davanja pristanka svih evropskih naroda.