Ombudsman

1. UVOD

Ombudsman kao nezavisna institucija koja kontroliše rad izvršnih vlasti radi zaštite ljudskih prava je relativno novijeg datuma. Reč “ombudsman” u švedskom jeziku označava osobu koja „ima sluha za narod”.Ombudsman je institucija švedskog porekla koja je uvedena 1809. godine u cilju kontrole izvršne vlasti od strane parlamenta.Ombudsman kao parlamentarni poverenik imao je za zadatak da spreči neprimenjivanje zakona od strane upravnih vlasti i kralja, zahvaljujući ovlašćenju da od njih zahteva izveštaje o primeni zakona, kao i ovlašćenja da pokreće odgovarajuće postupke radi utvrđivanja odgovornosti upravnih službenika.

Proteklo je više od 100 godina do momenta kada je uspostavljena u još nekoj državi izuzev Švedske. Tokom druge polovine XX veka, naročito u njegovoj poslednjoj četvrtini, došlo je do prave ekspanzije ombudsmana u mnogim državama, tako da danas ovaj organ postoji u više od dve trećine država članica Organizacije Ujedinjenih Nacija.Nadležnosti i funkcije institucije ombudsmana su u tom periodu postepeno modifikovane jačanjem njene uloge u zaštiti i unapređenju ljudskih prava, tako da je danas smisao postojanja ombudsmana praktično neodvojiv od zaštite ljudskih prava.
Danas je ombudsman inokosni državni organ koji se stara o zaštiti i unapređenju ljudskih sloboda i prava.

2. ZAŠTITNIK GRAĐANA ( OMBUDSMAN )
2.1. Pojam, poreklo i uloga

Poseban vid kontrole uprave se , u mnogim zemljama , sprovodi putem ombudsmana ili zaštitnika građana, odnosno “narodnog advokata”.
Ideja postojanja institucije “zaštitnik građana”,koja se u društvu pojavljuje kao svojevrstan čuvar prava građana, ima svoje korene u dalekoj prošlosti. Tokom devetnaestog i dvadesetog veka, razvoj pravne države dovodi do postepenog uvođenja i posebnih pravnih instrumenata u nacionalnim zakonodavstvima, čiji je osnovni cilj ostvarivanje zakonitosti i zaštitta individualnih prava i sloboda građana, pre svega, u odnosu na odluke i radnje državne uprave i službenih lica, koja u njima rade.
Zadatak ombudsmana je zaštita prava i pravnih interesa, pre svega građana od nezakonitog i nepravilnog rada organa uprave.
Osnovno ovlađćenje ombudsmana je da parlamentu i najširoj javnosti prikaže pojave na koje građani ukazuju u obraćanju njemu.
Ako ombudsman u svom radu utvrdi određene propuste u radu organa uprave on o tome ne može odlučivati, već ukazuje na uočene greške i upućuje preporuke nadležnim organima šta treba u tom smislu da čine.
Nadležnost ombudsmana su različite. Najčešće on prati stanje u upravi, može da ima uvid u određena dokumenta, da traži podatke i informacije , da prima predstavke i žalbe građana i da na osnovu svega toga inicira rešavanje određenih problema i promena nastalog stanja.
U izvornom značenju reč “ombudsman” označava ”zastupnika,predstavnika”, lice kome je povereno da štiti nečija prava. Sa jačanjem procesa demokratizacije , u poslednjoj deceniji dvadestog veka ova institucija postaje opšte prihvaćena, kao bitan sastavni deo demokratskih procesa u jednoj zemlji i u ovom trenutku je poznaje preko 130 zemalja sveta.
Reč je o specifičnoj kontrolonoj instituciji koja vrši nadzor nad radom, pre svega, organa državne uprave, javnih službi, organe lokalne samouprave i ostalih subjekata koja neposredno odlučuju o pravima i obavezama građana , a čijim radom , odnosno neradom mogu biti povređena nečija zagarantovana prava i slobode.
Ovo nije organ instancione pravne kontrole i zato nema ovlašćenja da donosi meritorne odluke o pravima i obavezama građana,a njegove intervencije nemaju pravno obavezujuću snagu. Njegova aktivnost se ispoljava u upozorenju , ukazivanju, davanju mišljenja,predloga i inicijativa. On predstavlja specifičan vid spoljne, javne kontrole rada, pre svega, uprave u funkciji zaštite sloboda i prava čoveka u jednom društvu. Iz ovakve uloge proizišli su i određeni standardi koji se tiču položaja, nadležnosti i postupanja ovog organa.
S obzirom da u Srbiji jačaju demokratski procesi, a time i institucije koje će te procese ubrzati, donošenje posebnog zakona treba da doprinese zaštiti pojedinca od nezakonitog i lošeg rada organa vlasti i predstavljaće dodatnu garanciju za ostvarivanje načela jednakosti građana pred zakonom.