Osnove makroekonomske politike (7. deo)

1. ULOGA DRŽAVE U EKONOMIJI

1.1. Kratka istorija ekonomske uloge države

Uloga države u ekonomiji većine zemalja bila je zanemarljiva sve do početka XX veka. U XIX veku većina zapadnih zemalja prihvatila je liberalističku koncepciju o ulozi države, zasnovanu na učenjima Smita, Rikarda, Mila, Seja i ostalih teoretičara ekonomskog liberalizma. Ta filosofija bila je nazvana lase fer, po francuskom izrazu laissez-faire, što se prevodi kao „pustite nas na miru“. Prema tom učenju, država treba što manje da utiče na ekonomska kretanja u zemlji i ekonomiju treba pustiti da funkcioniše na osnovu slobodne međuigre ponude i tražnje na tržištu.
Različite promene, koje su se dešavale u drugoj polovini XIX i početkom ovog veka, prinudile su države da preispitaju svoju ulogu te da postepeno napuste dotadašnju liberalističku filosofiju nemešanja u privredu.
Jedna od velikih promena koja je obeležila kapitalizam krajem XIX veka bilo je njegovo imperijalističko širenje i stvaranje raznih oblika monopola. Država je ubrzo uvidela veliku opasnost od ekonomskog jačanja monopola i ugrožavanja tržišta, uvidevši potrebu da koriguje i uredi nastale nepravilnosti tržišta. Postižući visoke cene na domaćem tržištu, što im je omogućavalo ostvarivanje ekstra profita, monopoli su imali damping cene na inostranim tržištima.
Privreda kapitalističkih država je naročito u drugoj polovini XIX i početkom XX veka bila pogođena cikličnim kretanjem i izbijanjem ekonomskih kriza. To je druga velika promena u funkcionisanju privrede kapitalističkih zemalja. Počev od 1825. godine, ekonomske krize su se nizale gotovo u ravnomernim vremenskim razmacima: 1836., 1847., 1857., 1866., 1873., 1882., 1890., 1907., 1914., 1921., sve do poslednje i najveće ekonomske krize, nazvane Velika ekonomska kriza, koja je trajala od 1929. do 1933. godine. Privatna inicijativa i tržišni mehanizam pokazali su nemoć da prevedu privredu iz faze recesije u sledeće faze cikličnog kretanja – oživljavanje i prosperitet. Velika kriza 1929.-1933. nije bila samo prva istinski velika kriza privreda kapitalističkih država, već je predstavljala i slom čitavog teorijskog sistema ekonomskog liberalizma, zasnovanog na slobodnom tržištu i preduzetničkoj inicijativi.
U takvoj situaciji, odbačen je postojeći koncept i javila se potreba za novim teorijskim rešenjem. Tada se pojavljuje revolucija u vidu Kejnzovog dela Opšta teorija zaposlenosti, kamate i novca, koje je dalo teoretsku osnovu za aktivnu ulogu države u privredi, što se u ekonomskoj teoriji naziva državni intervencionizam.
Kejnzova doktrina zasniva se na uverenju je neophodan određeni upliv države u delovanje tržišta zarad boljeg funkcionisanja ekonomije u celini. On se zalagao za primenu odgovarajućih mera koje bi vlade trebalo da preduzimaju u zavisnosti od privredne situacije, odnosno zavisno od konkretne faze u cikličnom kretanju privrede. Država bi se svojim merama, putem određenih fiskalnih i monetarno-kreditnih instrumenata, fokusirala na regulisanje agregatne tražnje, koja bi onda uticala na rast ili opadanje proizvodnje ili BDP-a uopšte. U fazi prosperiteta uloga države sastojala bi se u zahvatanju dohodaka mehanizmom poreza i stvaranju državnih rezervi, a u fazi depresije ona bi investirala u privredu kako bi oživela privrednu aktivnost. Na Kejnzovoj doktrini razvijena je ekonomska politika, koja obuhvata sistem instrumenata i mera pomoću kojih država reguliše tokove novca i kredita, profite preduzeća, dohotke domaćinstava, vrši preraspodelu dohodaka, preusmerava finansijske tokove u relativno nerazvijena područja i grane, stimuliše rast i razvoj privrede, utiče na rast zaposlenosti, obuzdava prekomernu inflaciju, povećava investicije, vodi politiku spoljnotrgovinskih aktivnosti podsticanjem izvoza ili ograničavanjem uvoza itd.
Treća krupna promena jeste promena u funkcionisanju tržišta radne snage. Sa jačanjem socijalističkog radničkog pokreta i širenjem svesti o potrebi humanizovanja uslova rada, kao posledica učenja Marksa i Engelsa, radnici se sve više udružuju u sindikalne organizacije. Time se stvaraju uslovi da radnici putem sindikata lakše ostvaruju svoje ekonomske i druge interese, počev od visine plate (najamnine), osiguranja socijalne i zdravstvene zaštite, zapošljavanja, skraćenja radnog vremena, prava na godišnji odmor i dr. U borbi za svoje interese radnici su se pomoću sindikata organizovali i stupali u štrajkove ili pregovarali o boljim uslovima rada. Država je ovde videla svoju ulogu kao posrednika između interesa radničke klase, s jedne strane, i odbrane opšteg interesa države, tj. očuvanja kontinuiteta privrednih aktivnosti i političkog mira u zemlji. Stoga se njena uloga u ovoj sferi svodi na donošenje propisa o radnim odnosima, minimalnim platama, socijalnoj i zdravstvenoj zaštiti radnika, pravu na zaposlenje, godišnji odmor i penziju i dr.