Parlamentarizam

1.1.Odnos parlamenta i Predsednika Republike

Sve države imaju parlament, ali sve one nisu parlamentarne demokratije. U Srbiji

je na snazi polupredsednički sistem. To je sistem sa dualnom egzekutivom u kojem i

predsednik i premijer imaju moć donošenja odluka (decision-making power). Po

Lajphartu, ovi sistemi nisu sinteza parlamentarizma i prezidencijalizma, već alternacija

između predsedničkih i parlamentarnih faza[1]. Po Sartoriju, polupredsednički sistem ima

sledeće osobine ili karakteristike5: Prvo, šef države (predsednik) bira se narodnim

glasanjem – neposredno ili posredno – na unapred utvrđen period; drugo, šef države deli

izvršnu vlast sa premijerom, čineći tako deo strukture sa dvojnom vlašću koju definišu

ova tri kriterijuma: 1. Predsednik je nezavistan u odnosu na parlament, ali nije mu

dopušteno da vlada sam ili neposredno; stoga njegove direktive mora prihvatiti i uskladiti

njegova vlada; 2. Simetrično, prvi ministar i njegov kabinet nezavisni su od predsednika

u onoj meri u kojoj su zavisni od parlamenta, odnosno utoliko što podležu

parlamentarnom poverenju ili nepoverenju (ili oboma), i utoliko što im je neophodna

parlamentarna većina; i 3. Struktura sa dvojnom vlašću poluprezidencijalizma

omogućava različite ravnoteže kao i promenljiva ustrojstva vlasti unutar egzekutive,

samo mora uvek postojati „potencijalna autonomija“ svake jedinice ili komponente

egzekutive.

U Srbiji je Ustavom iz 1990. uveden polupredsednički sistem koji su do 2006.

obeležile tri faze: 1. Prezidencijalistička faza – (1990-1997);Kvaziparlamentarna faza – (1997-2001); i Faza kohabitacije – (2004-?). Ustavna pozicija i moć predsednika ne koincidira uvek sa njegovomrealnom moći. Kako bi upozorio Sartori, „vlast nije pitanje titulara, već onoga ko je vrši“.

Predsednik Republike ima nesrazmerni legitimitet u odnosu na vladu, koji prizilazi iz

neposrednog izbora od strane građana (a ne od strane parlamenta). Šef države i šef vlade

imaju disproporcionalnu moć i legitimitet. U modernim demokratijama postoje neke

konvergencije između prakse predsedničkih i parlamentarnih sistema sa

personalizovanom vlašću i liderstvom sličnom prezidencijalizmu. U polupredsedničkom

sistemu, kao i u čistom prezidencijalizmu, postoji dualna legitimacija. I predsednik

(egzekutiva) i skupština (kongres, legislativa) imaju demokratsku legitimaciju (takmiče

se za legitimaciju) koja proizilazi iz neposrednog načina izbora. Ako obe grane vlasti

imaju neposrednu demokratsku legitimaciju – ko je na osnovu demokratskih principa

legitimniji i pozvaniji da govori „u ime naroda“, predsednik ili skupštinska većina (koja

može biti suprotna predsedniku). Oba su izabrana glasovima građana u slobodnoj

kompeticiji među različitim alternativama. Konflikt među njima je uvek latentan i

ponekad može da bude dramatičan a nema demokratskih principa da se razreši. U

parlamentarnim sistemima toga nema jer egzekutiva nije nezavisna od skupštine. Ako

većina u skupštini zahteva promenu pravca politike, ona može zameniti vladu.

Predsednik Srbije nema „proaktivnu moć“ predlaganja zakona i donošenja uredbi

sa zakonskom snagom (dekreta), već samo „reaktivnu“ moć vraćanja zakona. Veto je

reaktivna zakonodavna moć. Obzirom da ukazom proglašava zakone, može zahtevati da

Narodna skupština ponovo glasa o zakonu, ali je dužan da proglasi ponovo izglasan

zakon.