Partnerstvo ili ortakluk

UVOD
O partnerstvima je lako govoriti ali ih je obično mnogo teže ostvariti. Ona zahtevaju kontinuiranu hrabrost, strpljenje i odlučnost. Ona su retko „lako“ rešenje problema i mogu ponekad da predstavljaju frustrirajuće i razočaravajuće iskustvo – koje ne ispunjava prvobitne nade i očekivanja. Ali i ne mora da bude tako.
Sve je više dokaza mnogobrojnih partnerskih inicijativa koje se razvijaju u raznim delovima sveta koji svedoče da takva saradnja različitih sektora može da bude veoma delotvorna i održiva kada se osmisli, razvije i kada se njome upravlja na sistematski način.
Oslanjajući se na iskustva iz Evrope i Amerike, prepoznali smo potrebu za razvojem međusektorskih partnerstava u Srbiji – i to, pre svega, između poslovnog i nevladinog sektora. Pored socijalnih komunikacija i društveno odgovornog poslovanja, međusektorska partnerstva predstavljaju jednu od oblasti koje su nam u fokusu. Kao prva organizacija u Srbiji koja se bavi temom društveno odgovornog poslovanja, u interesu nam je da svojim partnerima iz poslovnog sektora ukažemo na mogućnosti koje pružaju partnerstva sa nevladinim organizacijama i javnim sektorom.
Pre svega, cilj Smarta jeste da se afirmiše kao kredibilan izvor informacija o partnerstvima – i to za sva tri sektora. Razvijamo resursni centar za partnerstva, koji će osim uporednih iskustava, istraživanja i zanimljivih materijala, pružati i neophodnu edukaciju o značaju i konkretnim koracima u uspostavljanju partnerstava.

1.    RAZLOZI ZA SKLAPANJE PARTNERSTAVA
Godine 1992. Konferencija Ujedinejenih nacija o zaštiti životne sredine i razvoju – Svetski samit u Riju – postavio je na centralno mesto partnerstvo vlade, privatnog sektora i civilnog društva kada je reč o postizanju ciljeva globalnog održivog razvoja. Ovo je ponovljeno na narednim samitima koji su se bavili demografskim pitanjima, pitanjima urbanizma, ravnopravnosti polova, društvenim razvojem i – u najskorije vreme i na dosad najsnažniji način – na Svetskom samitu o održivom razvoju u Johanseburgu 2002. godine koji je predstavljao nastavak samita u Riju.

Ali zašto„partnerstva“?
Hipoteza koja stoji u osnovi pristupa koji partnerstvu daje centralno mesto jeste da samo sveobuhvatnom i rasprostranjenom saradnjom svih sektora možemo da obezbedimo da inicijative za održivi razvoj budu dovoljno maštovite, koherentne i integrisane kako bi mogle da reše najzamršenije probleme. Pristupi zasnovani na radu jednog sektora isprobani su i pokazali se kao razočaravajući. Radeći odvojeno, različiti sektori su razvili izolovane aktivnosti – ponekad se takmičeći međusobno i/ili duplirajući napore i trošeći vredne resurse. Odvojene aktivnosti su previše često dovodile do kulture zvane „okrivi drugog“ u okviru koje se haos ili zanemarivanje uvek posmatraju kao tuđa greška.
Partnerstva zato pružaju novu mogućnost da se poboljšaju razvojne aktivnosti – tako što će se prepoznati kvaliteti i kompetencije svakog sektora i naći načini da se oni iskoriste na najbolji mogući način u zajedničkom interesu.
Šta svaki sektor – bilo da je u pitanju javni, poslovni sektor ili civilno društvo  donosi?„Osnovne delatnosti“ svakog sektora kreiraju prilično različite prioritete, vrednosti i svojstva.
Osim ovih opštih svojstava, svaki sektor je na drugačiji način kompetentan, ima različite aspiracije i načine rada a sve to može biti udruženo – kroz uspešno partnerstvo – u cilju ostvarivanja zajedničke vizije.

Zajedničkim radom, partnerstva za održivi razvoj mogu da pruže:
–    Inovativne pristupe izazovima održivog razvoja i nadi da se može okončati siromaštvo u svetu
–    Čitav niz mehanizama koji omogućavaju svakom sektoru da sa drugima podeli svoju kompetentnost i kapacitete kako bi se i zajednički i komplementarni ciljevi ostvarili na efikasniji, legitimniji i na način koji je više održiv nego kada svaki sektor radi zasebno.
–    Pristup većem broju resursa na taj način što će omogućiti pristup većem broju tehničkih, ljudskih, fizičkih i finansijskih i resursa znanja koje poseduju svi sektori
–    Nove dinamične mreže koje svakom sektoru nude bolje kanale za angažovanje u široj zajednici i veću mogućnost da utiču na određivanje prioriteta prilikom kreiranja politike (u određenoj oblasti)