OSNOVI MENADžMENTA
SEMINARSKI RAD
PLANIRANjE U ORGANIZACIJI
MENTOR STUDENT
Januar 2018.
1 PROCES PLANIRANJA
Proces planiranja sastoji se iz određenih logičnih koraka. Te korake uglavnom čini
sledećih osam aktivnosti:
- Iniciranje procesa
Planiranje ne nastaje samo od sebe. Ono mora da se inicira, tj. pokrene. Iniciranje se
može postići na dva načina. Prvi predstavlja kad neko drugi u organizaciji, a ne top-
menadžer započinje proces planiranja, dok u drugom načinu top menadžer započinje
proces planiranja baziran na proceni šansi i opasnosti koje prete preduzeću kao celini.
- Utvrđivanje ciljeva
Ciljevi pokazuju šta treba da se uradi, koje dostignuće da se ostvari u posmatranom
periodu i istovremeno ukazuju na pravac akcije. Ako nije poznat pravac akcije, tad nije
poznato ka čemu usmeriti aktivnost u organizaciji.
- Utvrđivanje planskih premisa
Planske premise su pretpostavke o očekivanoj budućnosti u okviru kojih će se planovi
postaviti. One mogu da se odnose na spoljno i unutrašnje okruženje organizacije.
Tipične spoljne planske premise uključuju pretpostavke o tržišnom rastu, opštim
ekonomskim uslovima, promenama tehnologije, socijalnoj i političkoj sredini. Za
razliku od njih unutrašnje planske premise uključuju politiku kompanije i druge planove
koji određuju šta se može uraditi.
- Utvrđivanje upotrebljivih alternativa za ostvarivanje postavljenih ciljeva
Korisno je i neophodno uvek tragati za alternativama koje nisu odmah promenljive, ali
su bitne za buduće poslovne organizacije.
Ocenjivanje alternativa, utvrđivanje jakih i slabih strana svake alternative sa stajališta
ciljeva i planskih procesa organizacije. U ovom cilju obično se koriste razni dosad
izgrađeni menadžerski metodi.
- Određivanje najboljih, najpovoljnijih alternativa.
Ovo je faza odlučivanja, faza u kojoj se određuje konkretan, specifičan kurs akcije.
Kvalitet ove odluke u mnogome će zavisiti od toga koliko je dobro obavljen prethodni
korak.
- Formulisanje podržavajućih planova
Neophodno je uspostaviti podržavajuće planove koji se moraju uklopiti u sveukupni
plan. Na ovom stepenu planiranja sveukupni i podržavajući planovi mogu da se
prevedu u budžete. Tako se oni svode na novčane izraze, čime se utvrđuju resursi i
uspostavlja osnova za implementaciju.
- Implementacija planova
Planovi su bez vrednosti dok se ne primene. Njihova implementacija se vrši kroz ostale
menadžerske funkcije: organizovanje i kontrolu. Organizovanjem se uspostavlja
organizovana struktura zaposlenih unutar koje se izvršavaju planovi i definišu
pojedinačni radni zadaci i odgovornosti u radu. U okviru ostalih funkcija vrši se
motivisanje zaposlenih i osigurava da menadžeri i zaposleni izvrše planove.
4
Slika 1: Proces planiranja
Izvor:
http://edukacija.rs/poslovne-vestine/menadzment/poslovne-aktivnosti-i-strategije-
razvoja-i-organizovanja-preduzeca
2 VRSTE PLANIRANJA
2.1 Strategijsko planiranje
Pod ovim planiranjem podrazumevamo rešavanje strategijskih problema i donošenje
strategijskih odluka. Za razliku od operativnih, koje su više orijentisane ka organizaciji,
strateške odluke predstavljaju kombinaciju interne i eksterne orijentisanosti. Pri
donošenju strateških odluka menadžeri moraju da uzimaju u obzir mnogo veći broj
faktora, elemenata i uticaja iz spoljnog okruženja. Menadžeri, pri tome, isključivo
moraju voditi računa o dejstvu političkih, a zatim pravnih, ekonomskih, tehnoloških,
tržišnih i drugih faktora iz sveukupnog okruženja organizacije – nacionalnog i
međunarodnog.
Strategijsko planiranje je dugoročno planiranje, koje se bavi problemima opstanka,
rasta, razvoja i uopšte budućnosti poslovanja organizacije.
Njegova eksterna orijentisanost odnosi se na: traženje novih tržišta, potrošača, izvoza,
snabdevanja, sagledavanja akcija konkurenata, razvojnih šansi i opasnosti. Strategije i
politike kao najbitniji faktori strategijskog menadžmenta, predstavljaju okvir za planove
i temelj su operativnih planova i utiču na sva područja upravljanja. Strategija je sredstvo
za ostvarivanje krajnjih tačaka strateškog procesa. Odnosi se na određivanje misije i
osnovnih dugoročnih ciljeva preduzeća, usvajanje pravaca akcije i alokacije resursa za
njihovo ostvarenje. Politike su opšte izjave ili saglasnosti koje usmeravaju razmišljanje
menadžera pri odlučivanju. Strategijsko planiranje ima nekoliko karakteristika po
kojima se razlikuje od operativnog, a to su:
5
