Odlomak

1 UVOD

Nakon jedanaest godina “reformi” Srbija se danas praktično nalazi na početku tranzicije u demokratsko društvo i tržišnu ekonomiju. Za razliku od situacije s kraja osamdesetih, kreatori ekonomske politike u Srbiji danas pred sobom imaju iskustva zemalja u tranziciji i mogućnost da izaberu one koncepte tranzicije koji su pokazali rezultate. Uz dužno uvažavanje nosiocima ekonomske politike koji sprovode segmente tranzicije kao što su stabilizaciona monetarna politika, fiskalna relaksacija i harmonizacija, deregulacija i reregulacija, privatizacija ipak predstavlja osnovnu polugu tranzicije i istovremeno ključni kamen spoticanja u realizaciji reformi u zemljama centralne i istočne Evrope. Privatizacija je lakmus koji jasno pokazuje čvrstinu opredeljenja vlade da sprovede sveobuhvatne reforme, prevashodno zbog posledica koje izaziva u pogledu promena socijalnog statusa i što je možda još važnije, kulturnog obrasca i načina razmišljanja populacije. Istorija privatizacije u Srbiji, koja je možda najočitija potvrda ove teze, praktično je istorija primene različitih modela besplatne distribucije kapitala zaposlenima, penzionerima i građanima. Međutim, ukupni efekti privatizacije u Srbiji do demokratskih promena su minimalni, pre svega usled odsustva jasne volje tadašnje političke elite na vlasti da se dosledno sprovedu reforme i tranzicija ka tržišnoj ekonomiji.
U takvom miljeu, a u sklopu sveobuhvatnih reformi u Srbiji, počela je izrada novog zakona o privatizaciji. U okviru Ministarstva za privredu i privatizaciju formirana je radna grupa sa ciljem da, na osnovu iskustava privatizacije u Srbiji i iskustava zemalja u tranziciji, pripremi zakonsku osnovu i institucionalnu podršku novom konceptu privatizacije u Srbiji.
Pri izradi novog koncepta privatizacije, radna grupa se rukovodila sledećim ciljevima:
1. Stvaranje otvorene privredne i strukture vlasništva
2. Maksimiziranje investicija u realni sektor
3. Socijalna i politička prihvatljivost
4. Uspostavljanje jasne vlasničke strukture i na njoj zasnovanih mehanizama korporativnog upravljanja
Pri definisanju konkretnih rešenja, radna grupa se rukovodila sledećim principima:
1. Privatizacija mora biti obavezna i oročena
2. Tržište je jedini arbitar vrednosti kapitala preduzeća
3. Vrednost kapitala preduzeća se može maksimizirati ako i samo ako se primeni konkurentski princip prodaje kapitala/imovine
4. Proces privatizacije mora biti javan i transparentan radi uspostavljanja i održavanja kredibiliteta institucija koje sprovode privatizaciju

5. Kapital prezaduženih i preduzeća u operativnoj krizi ne može biti valorizovan na tržištu bez prethodnog finansijskog i organizacionog restrukturiranja; preduzeća u strateškoj krizi uopšte ne mogu biti prodata (čak ni za dolar) te je neophodna njihova likvidacija
6. Privatizacija mora biti socijalno prihvatljiva, tj.pozicija zaposlenih u privatizovanim preduzećim ne sme biti gora nakon privatizacije; takođe, deo kapitala mora pripasti ne samo zaposlenima već svim punoletnim građanima države kako bi se uvažio dostignuti nivo prava prema prethodnim zakonima;
7. Zakon ne sme sadržati retroaktivna rešenja
Svaki od navedenih principa mora biti zadovoljen, imajući sve vreme u fokusu unapred definisane ciljeve privatizacije. Neki od principa su zadovoljeni metodološkim postavkama novog Zakona o privatizaciji, neki strukturiranjem sistema nadzora i kontrole procesa a neki pozicioniranjem institucija nadležnih za sprovođenje privatizacije.
U izboru između dva osnovna modela, besplatne podele kapitala i prodaje kapitala, radna grupa se odlučila za model prodaje, prevashodno zbog negativnih iskustava sa modelima vaučerizacije i besplatne podele kapitala u zemljama centralne i istočne Evrope.
U modelu prodaje ne postoji period preraspodele besplatnih akcija na tržištu i direktno se vrši prodaja kapitala strateškim investitorima, čime se:
1. skraćuje vreme strukturnog prilagođavanja preduzeća uspostavljanjem sistema upravljanja izvedenog iz vlasništva;
2. na tržište “uvlače” kredibilni partneri čime se smanjuje rizik zemlje ulaganja i cena kapitala što pozitivno utiče na priliv direktnih investicija i svežeg kapitala u zemlju uopšte;
3.podiže tehničko tehnološki nivo privrede putem investiranja u novu opremu i transfer tehnologije koji je u tim slučajevima neminovan;
Jedini cilj kojim se permanentno mora upravljati jeste socijalna prihvatljivost privatizacije, koja istovremeno predstavlja i jedan od najvećih izazova privatizacije u našim uslovima. To se može delimično postići optimiziranjem odnosa između transakcione cene i zahteva za učešćem kupca kapitala u rešavanju viška zaposlenih u preduzećima. Međutim, ovaj problem je nemoguće kratkoročno rešiti privatizacijom, jer ga privatizacija nije ni stvorila. On mora paralelno biti rešavan državnom socijalnom politikom, politikom podsticanja direktnih investicija, politikom razvoja malih i srednjih preduzeća i drugim merama koje moraju biti u funkciji podsticanja mobilnosti radno aktivnog stanovništva i izmeštanja brige o socijalno ugroženim slojevima stanovništva iz privrednih subjekata.

No votes yet.
Please wait…

Prijavi se

Detalji dokumenta

Više u Ekonomija

Više u Seminarski radovi

Više u Skripte

Komentari

Click to access the login or register cheese