Pravni subjekti

Uvod

Pravne norme konstituišu ili zasnivaju pravne odnose. Postoje četiri osnovna elementa koje norme pridaju društvenim odnosima, pretvarajući ih tako u pravne odnose:

1) Pravni subjekti
2) Pravna obaveza
3) Pravno ovlašćenje
4) Pravni objekt

 
Prema ovome definicija pravnog odnosa glasi:
Pravni odnos je društveni odnos između najmanje dva pravna subjekta koji imaju jedan prema drugome pravnu obavezu i pravno ovlašćenje s obzirom na neki pravni objekat.
Pojam pravne obaveze korelativan je pojmu pravnog ovlašćenja i čini drugu dijalektičku stranu pravnog odnosa. Uglavnom se polazi od toga da nema ovlašćenja bez obaveze niti obaveze bez ovlašćenja. Njen subjekt ne može od nje odustati, kao što to može subjekt ovlašćenja, te na taj način ugasiti konkretni građanskopravni odnos. Pravna obaveza je neposredno regulisana mogućnošću primene državne prinude.
Pravno ovlašćenje je položaj jednog subjekta, postavljen pravnom normom, da radi ostvarenja svog interesa može (ili u nadležnosti- mora) nešto činiti ili ne činiti, te da ima dvostruku moć prema nekom drugom subjektu (obvezniku): prvo:moć da od njega zahteva neko činjenje,davanje ili nečinjenje s obzirom na jedan objekat, i drugo, moć da ga tuži pred državnim organom ako ne udovolji zahtevu.
Pravni objekti su sve materijalne i duhovne vrednosti ili dobra s obzirom na koje pravni subjekti imaju međusobne pravne obaveze i pravna ovlašćenja u pravnim odnosima.

 
Pojam pravnog subjekta

Pravni subjekti su glavni elementi pravnog odnosa, oni su nosioci prava ili obaveza.
Pravni subjekti su ljudi i društvene tvorevine koji imaju pravne obaveze i pravna ovlašćenja s obzirom na neke pravne objekte.
Prava i obaveze koje proističu iz pravnog poretka, pripadaju čoveku kao subjektu prava. Mnoga prava čovek stiče nezavisno od njegove volje i svesti. Pravni poredak ga i ne pita da li ih on želi prihvatiti ili ne, te ga ponekad i primorava na njihovo vršenje, kada je to u interesu čitavog društva, npr. pravo na osnovno obrazovanje, ili obaveza služenja vojnog roka.
U pravnom odnosu moraju da budu najmanje dva subjekta, odnosno po jedan subjekat na svakoj strani. Te strane imaju različite uloge među sobom, te su najčešće nosioci prava, s jedne strane ili obaveza s druge strane, ili različitih prava i obaveza među sobom. Uzećemo na primer ugovor o kupoprodaji, ugovorne strane su prodavac i kupac, zatim u ugovor o zajmu, zajmodavac i zajmoprimac, u ugovoru o zakupu to su zakupodavac i zakupoprimac…
Nije moguć pravni odnos samo s jednim subjektom, na primer nije moguće da jedan čovek bude sam sa sobom obavezan na ispunjenje odredjene činidbe, a istovremeno da bude ovlašćen da zahteva tu činidbu. Ali u jednom pravnom odnosu mogu postojati više od dva subjekta,to jest dva ili više subjekata sa jedne ili druge strane npr. u odnosu izdržavanja, oba roditelja čine jednu stranu dok svako dete čini drugu ili u odnosu kupoprodaje, više suvlasnika zgrade mogu biti prodavci kao što i više osoba mogu biti kupci te zgrade. U ovim slučajevima se više osoba sa različitih strana pravnog odnosa nužno javljaju kao dve strane između kojih se uspostavlja korelacija obaveza i ovlašćenja.
Kao subjekt prava ne pojavljuje se samo čovek, to svojstvo priznaje se i društvenim tvorevinama koje čovek stvara udruživanjem sa drugim ljudima radi ostvarivanja različitih, zakonom priznatih individualnih i društvenih interesa . Njih čine grupe ljudi kojima je država (pravni poredak) dala subjektivitet, različit od subjektiviteta čoveka pojedinca (svakog od članova).
Čovek pojedinac kao subjekt pravnog odnosa naziva se fizičko lice a grupa fizičkih lica kojima je pravni poredak dao subjektivitet, pravno lice.