Pravo i regulativa Evropske Unije

NATO

NATO je severnoatlanska ugovorna organizacija nastala kao odgovor određene grupe zemalja na procenu postojanja realne opasnosti od ugrožavanja njihove bezbednosti. Okolnosti koje su uslovile nastojanje ovakve organizacije su – sveža sećanja na drugi svetski rat i posledice, ekonomske i vojne slabosti Evropskih zemalja, nemogućnosti SAD da obezbedi dovoljnu pomoć i zaoštravanje odnosa sa SSSR-om koji razvija nuklearnu tehnologiju.

Neposredni pregovori započeli su jula 1948. u Vašingtonu i trajali su do septembra iste godine, a vođeni su između SAD, Kanade i zemalja ZEU, a sam ugovor zaključen je 4. aprila 1949.
U preambuli ovog ugovora, strane su se pozvale na Povelju OUN za očuvanjem mira u svetu i bezbednosti država članica. Države ugovornice se obavezuju da sporove rešavaju mirnim putem, a ako postoji opasnost po njih dopušteno je i korišćenje drugih sredstava.
Dogovoreno je da svaka zemlja u skladu sa mogućnostima razvija sopstveni sistem odbrane, a u slučaju napada na članicu primenjuje se njen sistem odbrane, mehanizmi UN i mehanizmi pomoći ostalih potpisnica.

Početkom 90-tih NATO lansira ideju o partnerstvu za mir koja bi trebalo da izazove otvorenost NATO-a za saradnju sa zemljama nečlanicama. Na čelu vojnih i civilnih organa nalazi se Savet Nato-a sastavljen od stalnih predstavnika članica u rangu ambasadora (ministri spoljnih poslova i odbrane i predsednici vlada – samit). Odluke se donose koncenzusom, sednicama predsedava generalni sekretar Nato-a (lice sa najdužim stažom je dekan čija je uloga savetodavna, NATO 2006. godine ima 26 članica, a tri imaju status za prijem).

SAVET EVROPE (SE)

je međunarodna vladina organizacija osnovana 1949. godine zaključenjem međunarodnog ugovora potpisanog u Londonu. Ova organizacija otvorena je za prijem svake države ukoliko prihvata određene principe:

• princip vladavine prava,
• zaštite ljudskih prava i
• osnovna sloboda svakom ko se nalazi pod njenom jurisdikcijom

Principi su određeni ciljevima:

• zaštita ljudskih prava,
• višestranačke demokratije i vladavina prava,
• razvijanje svesti o evropskom kulturnom identitetu,
• traženje rešenja za probleme kojima se suočava Evropa (diskriminacija, droga, kriminal, kloniranje, AIDS),
• pomoć u konsolidaciji demokratske stabilnosti putem političkih,
• zakonodavnih i ustavnih reformi.

Sedište organizacije je u Strazburu; skoro sve evropske države (46) su do kraja 2004. postale članice. Dva glavna statutarna organa su Parlamentarna skupština i Komitet ministara, a posebna institucija je – Sud za ljudska prava.

Organizacionu strukturu SE čine:

1. Komitet ministara (centralni organ koji ima najveći značaj i pripada mu pravo odlučivanja, čine ga ministri inostranih poslova članica koji imenuju svoje zamenike)

2. Parlamentarna skupština (sastavljena je od lica koja su u svojim državama izabrana, to je savetodavni organ, može da raspravlja o svim pitanjima i da izražava stav i mišljenje)

3. Generalni sekretar (to je izvršni organ čije su funkcije sprovđenje programa rada, budžeta i operativno upravljanje)

4. Kongres lokalnih i regionalnih vlasti Evrope (konsultativni organ sastavljen od predstavnika lokalnih i regionalnih vlasti, formiran je 1994 – postoje Veće regiona i lokalne samouprave ).