Odlomak

 

Mala i srednja (Small and Middle Enterprise – SME) preduzeća se pojavljuju kao nosioci glavnih razvojnih pravaca svake zemlje. Tokom poslednjih nekoliko decenija uočava se da su manja preduzeća u ekspanziji i da postaju sve više konkurentna. Mala preduzeća su usmerena na određene delove tržišta i potrošače, fleksibilnija su, reaguju brže na šanse i pretnje, raspolažu sa više specifičnih tehnoloških i tržišnih znanja, imaju snažniju vezu između individualnih napora i uspeha preduzeća i inovativnija su. Njihova fleksibilnost posebno dolazi do izražaja u periodima usporavanja privredne aktivnosti i recesije. Novija istraživanja nedvosmisleno upućuju na zaključak da mala preduzeća predstavljaju značajnu pokretačku snagu ekonomskog rasta i da su značajan izvor preduzetničkih ideja i inovacija.
Male poslovne organizacije su već dugo prisutne u razvijenim privredama, a nov su fenomen u bivšim socijalističkim zemljama. Mala preduzeća su važna za procese privatizacije i liberalizacije. Ona su takođe svojim razvojem i zapošljavanjem svakako i faktor stabilizacije.
Na početku novog milenijuma, našu zemlju u privrednom smislu determiniše razvoj upravo malih kao i srednjih preduzeća, koja svojim značajem direktno utiču na procese restuktuiranja i tranzicije nasleđene privredne strukture u savremenu tržišnu ekonomiju. SME predstavljaju sisteme koji su sami po sebi fleksibilniji, a samim tim i efikasniji u tržišnom nastupu.
Jedan od najvažnijih uslova koji su uticali na razvoj malih i srenjih preduzeća, jeste proces ekonomske i vlasničke transformacije domaće privrede. Moguće je uočiti određene podprocese koji uobličavaju proces tranzicije. Ovi podprocesi su: privatizacija, liberalizacija, restruktuiranje, institucionalizacija i stabilizacija. Sam proces tranzicije, predstavlja prvi korak približavanju svetskim tokovima. Razvoj koncepta otvorene ekonomije u našoj privredi podrazumeva prihvatanje određenih standarda i načina poslovanja koji važe u svetu. Globalizacija svetske privrede i razvoj informatičke tehnologije doveli su do razvoja preduzetničke kulture, kreativnosti i inovacija. Razvoj sektora malih i srednjih preduzeća je veoma bitan za privatizaciju jer omogućava njeno ubrzavanje. Takođe omogućava i razvoj domaćeg privatnog kapitala. Ekonomske reforme u našoj zemlji promovišu preduzetništvo kao osnovu sopstvenog opstanka i razvoja. Agenti ovih promena su upravo inovativni preduzetnici, tj. mala i srednja preduzeća.
U malom biznisu tražen je spasonosni ventil za zapošljavanje hiljada radnika koje je neminovno prestrukturiranje privrede ostavljalo bez posla.
Ono što takođe karakteriše malu privredu jeste relativno niska specijalizacija upravljačkih i poslovnih funkcija.
Uspešno funkcionisanje ma koje organizacije i uspešno upravljanje nekom organizacijom i njenim procesima nezamislivi su bez odgovarajućih podataka, informacija i znanja.
Upravljanje organizacijom i njenim procesima u informatičkoj eri veoma se razlikuje od upravljanja organizacijom i njenim procesima u industrijskoj eri. U informtičkoj eri raste značaj intelektualnih resursa u odnosu na materijalne. Posebno važan vid intelektualne imovine jesu informacije i znanja.
Mali privredni subjekti su značajni izvori inovacija, koje u slučaju ako se pokažu kao uspešne, mogu da dovedu ne samo do njegovog snažnog razvoja, nego doprinose prosperitetu cele privrede. Mala privreda ima veoma važnu ulogu u lokalnom i regionalnom razvoju.
U današnjim uslovima privređivanja, mala preduzeća postaju generatori na području inovacija. Tako su u malim kapacitetima nikla ponuđena rešenja visoke tehnologije, naročito na području personalnoh računara (hardware i software). Pored računara značajan je doprinos malih preduzeća u razvoju robotike, telekomunikacija i bioinženjeringa.
Uticaj kompjutera na današnje poslovno okruženje je ogroman. Kompjuteri doprinose produktivnosti i profesionalizmu. Kompjuterska tehnologija igra važnu ulogu u obezbeđivanju prednosti u odnosu na jaku konkurenciju. U savremenoj epohi znanje i informacije su osnovni faktori rasta produktivnosti.
Informatička tehnologija utiče na stvaranje novog društveno-ekonomskog okruženja poznatog pod imenom elektronska privreda, digitalna privreda i privreda znanja.
Informacioni sistemi imaju veoma značajnu ulogu u savremenim organizacijama, obrađuju podatke i obezbeđuju informacije i znanje za poslovne operacije i za rešavanje poslovnih problema u organizaciji.
Preduzećima je danas dostupan širok asortiman kompjuterskih programa. Informacione tehnologije i informacioni sistemi su korenito izmenili i transformisali poslovanje organizacija. Oni neposredno utiču na strategiju organizacije, poslovno planiranje, odlučivanje o tome koji proizvodi i usluge će se proizvoditi. Takođe, postoji neposredan uticaj i veza između informacionog sistema, pravila i procedura koje organizacija koristi, sa integracijom organizacije u svoju okolinu, i sa unutrašnjom integracijom organizacije

2. KLASIČNA TEORIJA ORGANIZACIJE

Razvoj industrijskih preduzeća, praćen snažnom mehanizacijom i primenom elektriciteta tokom 19.veka omogućio je da se postupno zaokruži konzistentan teorijski pristup organizaciji pod nazivom klasična teorija organizacije (kao okosnicu prihvata formalnu organizacionu strukturu na bazi podele rada) .
Začetak klasične teorije organizacije, njenih bitnih elemenata, hijerarhije, podele rada sa specijalizacijom, raspon rukovođenja, nalazimo u veoma razgranatoj primeni.
Najpoznatiji radovi, pionirske prirode dati su od Henri Fayol-a, Frederic Teylor-a i Max Weber-a
2.1. Principi klasične teorije organizacije

Klasična teorija organizacije se ispoljava u sledećim principima:

 Postojanje cilja
Organizacija mora imati jasno definisane ciljeve, jer svrha mora postojati za svaku organizaciju i svaki njen deo tj. mora se organizovati radi nečega.
 Podela rada
Na osnovu klasifikacije zadataka ili poslova formira se organizaciona struktura. Osnova za podelu rada su funkcije.
 Autoritet i odgovornost
Na čelu organizacije je rukovodilac sa najvišim autoritetom. Od vrha do dna se proteže jasno definisana linija autoriteta različitog hijerarhijskog značaja, zavisno od nivoa, što uslovljava određene odnose potčinjenosti.
Autoritet mora biti usaglašen sa odgovornošću. Lice koje je odgovorno za ostvarenje nekih zadataka, ciljeva mora imati u odgovarajućoj meri autoritet da to
i sprovede.
 Jedinstvo komandovanja
Za adekvatno osećanje odgovornosti svakog pojedinca, za rezultat neophodno je da svaka ličnost ima samo jednog pretpostavljenog.
 Raspon rukovođenja
U rasponu rukovođenja, tj. ograničenom broju osoba kojima jedan šef može da rukovodi vidi se uzrok organizovanja, jer bi se bez tog ograničenja imalo preduzeće s jednim rukovodiocem

2.2 . Osnovne karakteristike klasične teorije organizacije

Za nastanak i razvoj klasične teorije organizacije kao fundamentalne karakteristike klasične teorije organizacije treba smatrati sledeće:
– Ciljevi,
– Podela rada,
– Raspon rukovođenja,
– Hijerarhijska struktura,
– Koordinacija.
Navedene karakteristike treba videti kao podređene osnovnoj preokupaciji koja prožima Klasičnu teoriju organizacije, to je postizanje kvalitetnih rezultata, što znači višu produktivnost rada.
– Ciljevi
Svaka organizacija ili njen deo mora imati svrhu. Postojanje posebnih ciljeva za delove celine, ali na osnovu razrađenih zajedničkih ciljeva, treba da omogući aktiviranje i usmeravanje svakog dela na pružanje doprinosa ostvarenju jedinstvenih zajedničkih ciljeva.
– Podela rada
Evolutivno posmatrano, podela rada je upravo u skladu sa razvojem čovekovih znanja i mogućnosti, kao i uslovima u kojima ih je sticao i primenjivao.
Kao posledica podele rada dolazi do specijalizacije u izvesnim poslovima i ograničavanje polja dejstva i vlasti.
– Raspon rukovođenja
Raspon rukovođenja predstavlja limitirajući činilac u definisanju broja hijerarhijskih nivoa.
Na veličinu raspona rukovođenja utiču brojni činioci, između kojih se izdvajaju sledeći:
• karakter okruženja preduzeća
• obim i složenost delatnosti preduzeća
• razvijenost planiranja u poslovanju
• obučenost podređenih saradnika
• kvalitet komuniciranja i informisanosti
• obim nadzora nad radom podređenih
– Hijerarhijska struktura
Geneza uspostavljanja hijerarhijskih odnosa ima dva aspekta:
• društveno-ekonomski (klasna struktura je imala adekvatnu reprodukciju vladajućeg koncepta; učinjen je korak da hijerarhijski odnosi postanu oličenje vlasti u smislu potčinjavanja podređenih, utoliko više ukoliko je nivo niži);

• celokupni dosadašnji napredak čovečanstva (okarakterisan je porastom složenosti pojava i zbivanja s kojima se čovek suočavao, suočava i sa kojima će se verovatno suočavati) .
Tokom vremena su izgrađeni različiti tipovi organizacione strukture. Razlikujemo sledeće:
– linijski tip
– hijerarhijski po funkcijama
– linijsko-štapski
– funkcionalni
– linijski i funkcionalno-štapski
– linijski i funkcionalno-štapski sa kolegijalnim organom

a. linijski tip
Linijski tip karakterišu odnosi neposredne podređenosti svakog nižeg menadžera svom pretpostavljenom. Pretpostavljeni imaju punu odgovornost, kontrolu i nadzor u okviru svojih ovlašćenja i na osnovu ovoga se jasno uspostavljaju linijski hijerarhijski odnosi na svim nivoima.

b. hijerarhijski po funkcijama

Ovaj tip podrazumeva podelu rada po funkcijama (grupama srodnih poslova). Odnos nadređenih i podređenih je okarakterisan kontrolom i nadzorom, i svako od njih obavlja određene zadatke u skladu sa dodeljenim ovlašćenjima za izvršavanje srodnih zadataka.

c. linijsko štapski
Sa porastom složenosti povećava se potreba za specijalizovanim jedinicama kako bi bilo moguće ostvariti linijski tip organizacije. Te organizacione jedinice imaju savetodavnu ulogu u odnosu na nosioce linijskih ovlašćenja. Dolazi do proširivanja mogućnosti efikasnog delovanja po nizu stručnih poslova od strane linijskih menadžera uz pomoć „štapskih“ organizacionih jedinica.

d. funkcionalni tip
Ovaj tip je prevashodnu namenu imao u okvirima jedne radionice. Sa podelom na grupe srodnih poslova (funkcija) na nivou preduzeća nosiocima ovlašćenja po tim grupama srodnih poslova je omogućen uvid i pružanje pomoći menadžerima pojedinih organizacionih jedinica zaduženih za određene poslove.
Svakako najveće Tejlorovo dostignuće je uvođenje funkcionalne organizacije. On to radi iz razloga rasterećivanja rukovodioca i smatra da treba:
a) kolko god je moguće osloboditi poslovođe od rada na planiranju i kancelarijskih poslova
b) primeniti tzv. funkcionalni tip organizacije, gde se teži da svaki rukovodilac, od direktora pa na dole vrši što manje, po mogućstvu jednu funkciju.

e. linijski i funkcionalno štapski
Sa povećanjem obima i složenosti dolazi do naglašavanja uloge organizacionih jedinica. Na taj način pored organizacionih jedinica (nastalih podelom i prenosom ovlašćenja pogrupama srodnih poslova na nivou celine), a paralelno sa linijskim odnosima nadređenosti uspostavljaju se i funkcionalni odnosi između odgovarajućih organizacionih jedinica na koje su preneta ovlašćenja po grupama srodnih poslova na oba nivoa, celine i delova.

f. linijski i funkcionalno štapski sa kolegijalnim organom

Poteškoće u usklađivanju, povećanje obima i složenosti poslova, linijskog i funkcionalno-štapskog tipa dovodi do uvođenja kolegijalnog organa čija je osnovna uloga omogućavanje efikasnije koordinacije različitih nosilaca aktivnost .
– Koordinacija

Koordinacija predstavlja objedinjavanje svih snaga za postizanje zajedničkog cilja. U pogledu koordinacije uočavaju se tri osnove:
• ostvarivanje koordinacije pomoću neposrednog nadzora pretpostavljenih rukovodioca
• ostvarivanje koordinacije po osnovi tehnološkog i radnog procesa koji određuje očekivani radni sadržaj učesnika
• ostvarivanje koordinacije po osnovi uzajamnog prilagođavanja radi zadovoljenja zajedničkog interesa
 Fayolova administrativna doktrina

Krajem XIX veka i u prvoj četvrtini XX veka u Francuskoj Henri Fayol je ostvario svoj bogat i raznovrstan rad kao rukovodilac u rudnicima i rudničkim korporacijama i u isto vreme kreirao svoju „administrativnu doktrinu”. Fayol je rođen 1841. godine u Carigradu i živeo je do 1925. godine. Za njegov životni put je karekteristično da je počev od inženjera u rudničkom oknu, pa do generalnog direktora udruženja rudničkih preduzeća pretežno na rukovodećim mestima proveo pedeset osam godina.
Osnovne karakteristike Fayolovog pristupa problematici organizacije je u tome što posmatra preduzeća kao celinu, te na osnovu svih poslova koji se obavljaju u preduzeću usvaja podelu na sledećih šest grupa poslova:

I. Tehnička grupa poslova (funkcija) obuhvata deo u kome se ostvaruje proizvodnja i sve ono što je neposredno uslovljava, a što pokriva veliki broj raznovrsnih operacija. Naglašenost značaja tehničkih poslova smeta Fayolu, pa ističe da su sve grupe poslova podjednako značajne i u tesnoj su zavisnosti.

II. Komercijalna grupa poslova (funkcija) obuhvata nabavku svega što je potrebno za normalan rad preduzeća, kao i prodaju proizvedenih dobara. Fayol ističe da se ona stara da obezbedi krajnju svrhu samo proizvodnje i to pod uslovima koji omogućavaju ekonomski uspeh preduzeća kao celine.

III. Finansijska grupa poslova (funkcija) nalazi svoj osnovni sadržaj u obezbeđenju kapitala. Bez finansijskih sredstava se ne može započeti poslovanje. Stalno imati pred očima finansijsku situaciju preduzeća za Fayola je znak zdravog poslovnog smisla i uslov za efikasno poslovanje.

IV. Računovodstvena grupa poslova (funkcija) je po Fayolu „organ vida preduzeća”. Od računovodstva se zahtava da pruži sliku stanja u svakom trenutku kroz vrednosne pokazatelje.

V. Administativna grupa poslova (funkcija) ima ulogu da poveže i uskladi svih pet funkcija. Za potpuno shvatanje ove funkcije neopfodno je prikazati elemente koji je sačinjavaju:

 Predviđanje (proučavanje budućih zbivanja)

 Organizovanje (stvaranje materijalnih i socijalnih uslova za obavljanje akcije)

 Komandovanje (stavljanje osoblja u pokret)

 Usklađivanje (objedinjuje u skladnu celinu sve pojedinačne aktivnosti)

 Kontrola (sastoji se u nadzoru nad izvršavanjem zadataka)

VI. Sigurnosna grupa poslova (funkcija) prema Fayolu treba da osigura imovinu i lica od svih opasnosti i nedaća (kao što su požari, krađe, atentati, štrajkovi.

Slika 1.- aktivnosti u industrijskom preduzeću

 Teylor i „teylorizam”

Frederic Winslow Teylor rodio se 1856. godine (Philadelphia, SAD), umro je 1915. godine. Započete studije prava je prekinuo i zaposlio se kao nadničar, gde se postepeno uzdizao, najpre kao predradnik strugarskog odeljenja, zatim poslovođa, da bi dostigao položaj glavnog inženjera.
Teylor je posmatrajući ponašanje i rezultate radnika za mašinama zaključio da oni snižavaju nivo proizvodnje koristeći sva raspoloživa sredstva. U nastojanju da to prevlada sukobio se sa radnicima koji su neprestano reklamirali kvarove mašina.
S obzirom na svoja iskustva kao predradnik i poslovođa, u početku je nastojao da proizvodni rad učini što produktivnijim. Skoncentrisao se na nivo izvršenja da bi studijom rada na proizvodnom radnom mestu postigao što racionalnije izvođenje radnih operacija, propraćeno merenjem rada, a radnike je zainteresovao i pridobio sistemom plaćanja. Opredeljuje se za specijalizacije na svim nivioma tj. zalazi u unutrašnje okruženje i daje doprinos smislu organizovanja preduzeća.
Rezultate svojih izučavanja i eksperimentisanja je saopštio u svojim radovima “A Price Rate System” (1895.), “Shop Management” (1903.), “The Principles of Scientific Management” (1911.).
Za razumevanje mnogih Teylorovih postavki mogu da posluže njegova shvatanja o radniku koji besposličari i zabušava, kada ove osobine objašjava rečima “besposličanje i zabušavanje ima dva uzorka”.

Prvi, prirodni instikti tendencija ljudi da se olako odnose, što se može okvalifikovati kao zabušavanje koje leži u prirodi čoveka.

Drugi, koji se može izvesti iz spleta njegovih odnosa sa drugim ljudima, a što se može nazvati sistematsko zabušavanje.

Na Prvoj konferenciji o naučnom upravljanju i rukovođenju održanoj 1911. godine, formulisao je sledeće principe:

 Razvoj metoda, nauka i tehnika prilagoditi radniku,
 Selektovanje zaposlenih za naučne metode (obuka i obrazovanje),
 Penošenje obaveza i odgovornosti na zaposlene,
 Timski rad i prednosti.

Taylor sa svojim saradnicima, među koje kao istaknutiji spadaju Emerson, Gantt, Barth, Gilbreth i Horthaway ostvaruje značajnu ulogu u unapređenju organizacije prevashodno industrijske proizvodnje u SAD, a delimično Le Chatelier prodire i u Evropu.
Sve to skupa je stvaralo utisak da se radi o pokretu, koji je dobio svoje ime po svom autoru „taylorizam“.
Tejlorovi principi naučnog upravljanja
Prvi princip zasniva se na proceni dnevnog učinka radnika. “Saznanje o tome koliko jedna vrsta radnika može da uradi na dan, poslodavci stiču (bilo iz sopstvenog iskustva, koje vremenom postaje maglovito, bilo na osnovu povremenog i nesistematskog posmatranja svojih radnika) uvid u najkraće vreme za koje je svaki posao bio obavljen”.
Drugi princip naučnog upravljanja sadržan je u Tejlorovom stavu – iznetom 1903. godine u jednom od njegovih prvih velikih radova Upravljanje pogonom (Shop Management) – da “sav umni rad treba ukloniti iz pogona i obavljati ga u planskom odeljenju …”
Treći princip je kontrola rada i izvršenja radnih zadataka.
Pored svega ovog Tejlor je posebnu pažnju posvetio tehničkim mogućnostima mašina. Svojim naučnim pristupom on je otvorio put primeni kvantitativnih i kvalitativnih metoda u tretiranju rada i njegovih efekata.
Metodologija naučnog upravljanja u praksi

 

No votes yet.
Please wait…

Prijavi se

Detalji dokumenta

  • 25 stranica
  • TEORIJA ORGANIZACIJE DR Nada |Živanovic
  • Školska godina: DR Nada |Živanovic
  • Seminarski radovi, Skripte, Menadžment
  • Srbija,  Beograd,  UNIVERZITET UNION - Fakultet za poslovno industrijski menadžment   -

Više u Menadžment

Više u Seminarski radovi

Više u Skripte

Komentari