UNIVERZITET U BEOGRADU
EKONOMSKI FAKULTET
SEMINARSKI RAD
Predmet:
NACIONALNA EKONOMIJA
Tema:
Privreda SCG u poslednjoj deceniji XX veka
Profesor:
Student:
Jovanović
Gavrilović
Dr Biljana
Stanković Darko 737/11
Beograd, septembar 2013.
Sadržaj:
Uvod
........................................................................................................................................
2
1. Hronologija dešavanja u privredi SR Jugoslavije od 1990. do 2000. godine
................
2
Privredni sistem i ekonomska politika u SR Jugoslaviji ..............................................
6
2. Pokazatelji privrednih kretanja u SR Jugoslaviji tokom 90-ih
.....................................
8
2.1. Strukturne promene i granska dinamika; kretanje produktivnosti rada,
zaposlenosti, efektivnosti kapitala; investiciona aktivnost u privredi ......................................
8
2.2. Životni standard u Jugoslaviji .............................................................................
11
3. Događaji koji su u najvećoj meri determinisali (ne)razvoj privrede Jugoslavije (1990-
2000. godina) – detaljniji osvrt
.........................................................................................
12
3.1. Hiperinflacija (uzroci, tok, kraj) ..........................................................................
12
3.2. Sankcije (značaj ukidanja ″spoljnog″ zida i pristupa tržištu kapitala) ................
13
3.3. Posledice NATO bombardovanja na privredu ...................................................
14
Zaključak
..............................................................................................................................
16
Literatura
..............................................................................................................................
17
1
tvrdili da se na početku tranzicije mora proći kroz tzv. ″tranzicionu″ recesiju, pri čemu dublji
pad proizvodnje ujedno znači i intenzivnije, kvalitetnije reforme. Ovo je naravno samo jedno
gledište koje se u praksi nije pokazalo stoprocentno ispravnim- primer je Kina, koja je
postepenim reformama prošla kroz tranziciju bez značajnijih padova. Zvanično, Jugoslavija
je bila spremna da krene u reforme. Program reformi vlade Ante Markovića je stupio na
snagu u decembru 1989.godine, i osnovni postulati su bili: izgradnja tržišnih institucija,
otvaranje zemlje ka svetu, uspostavljanje pravne države (širenje ljudskih prava),
demokratizacija političkog života i uvođenje višepartijskog sistema. Već u prvim mesecima
delovanja ove vlade ukinuta je administrativna kontrola cena koja je bila uzrok mnogim
disparitetima, izvršena je liberalizacija uvoza, čime je porasla snabdevenost tržišta i
istovremeno ugrožena pozicija domaćih monopolista, porasle su devizne rezerve (posle dužeg
perioda rasta samo po osnovu zaduženja u inostranstvu), a sprovedene su i antiinflacione
mere: uvedena je konvertibilnost dinara i devizni kurs je fiksiran za nemačku marku u odnosu
7:1.
1
Međutim, pokazalo se, što u istoriji nije novost, da su čelnici države spremni da kao
prioritet odrede neke ″nacionalne″ ciljeve, a na štetu ekonomskih. Tako se i u slučaju SFR
Jugoslavije (a pogotovo SR Jugoslavije, tj. Srbije i Crne Gore), pokazalo da će tranzicija u
punom smislu te reči ipak morati da sačeka. Loši odnosi i netrepeljivost između država
članica su bili sve izraženiji. One postepeno donose Ustave po kome su republički zakoni
iznad saveznih, a Hrvatska i Slovenija pokreću postupke za osamostaljivanje. Krajem 1990.
monetarni sistem zajednice takođe pada u veliku krizu: Slovenija, Hrvatska i Srbija
nezakonito emituju novac, kako bi se na neki način pripremile za rascep za koji se već tada
videlo da je neminovan. U decembru Srbija vrši ponovni ″upad″ u monetarni sistem
(ištampan je iznos približno jednak polovini primarne emisije predviđene za 1991.godinu), i
to u ogromnim razmerama potresa inače vrlo nestabilno jugoslovensko tržište (pad deviznih
rezervi samo u tom mesecu je iznosio više od 1.5 milijardi USD), što je značilo propast
Markovićevih reformi, kao i jedinstvenog jugoslovenskog tržišta. Nakon toga, u junu
1991.godine Slovenija i Hrvatska proglašavaju nezavisnost- što je povuklo reakciju
Jugoslovenske Narodne Armije; u Sloveniji nije došlo do ozbiljnijeg sukoba, dok su oružani
sukobi u Hrvatskoj prerasli u građanski rat. Do kraja 1991. godine i Makedonija i Bosna i
Hercegovina su se otcepile od SFRJ, a 27. aprila 1992. Srbija i Crna Gora proglašavaju
Saveznu Republiku Jugoslaviju.
Jasno je da se u svetlu ovakvog razvoja dogadjaja i nije mogla posvetiti pažnja ekonomskom
razvoju zemlje, naprotiv, njena nestabilnost je povukla niz negativnih posledica po privredu i
društvo, te se kao primarni cilj postavlja održavanje pristojnog nivoa životnog standarda
stanovništva. U 1990. godini društveni proizvod Srbije je opao za 8,3% u odnosu na
prethodnu godinu, zatim 11,1 % u 1991.godini. Ovakva tendencija se nastavlja u 1992.godini,
sa padom od 27,9% i u 1993. 30,8 %, što daje prosečnu godišnju stopu rasta DP od -22,5% u
periodu od 1990-1993. (1989.god. je bazna). Dakle, SR Jugoslavija je 1993. godine imala
obim društvenog proizvoda koji čini samo 41% njegovog nivoa iz 1989.
2
Ovakva kretanja su
bila direktna posledica raspada zemlje (unutrašnjeg tržišta), rata u okruženju i ekonomske
blokade. Prvu ekonomsku blokadu SR Jugoslaviji uvodi Evropska zajednica u novembru
1991. (SRJ je okrivljena za angažovanje i neposredno učešće u ratu koji se vodio na teritoriji
Hrvatske), a u maju 1992., neposredno nakon izbijanja rata u Bosni i Hercegovini (u aprilu te
godine), sankcije su uvedene i od strane Saveta Bezbednosti Ujedinjenih Nacija, koje su
dalje pooštrene i proširene u novembru te godine, i opet u aprilu 1993. Da bismo razumeli
1
Dinkić M. (1995.),
Ekonomija destrukcije: velika pljačka naroda,
Beograd, VIN (Video nedeljnik), str. 53
2
Devetaković S., Jovanović Gavrilović B., Rikalović G.(2009.),
Nacionalna ekonomija
, Beograd, Centar za
izdavačku delatnost ekonomskog fakulteta u Beogradu, str. 46
3
koliki teret i ograničenje predstavlja ekonomska izolacija po jednu privredu (tj. koliki je
značaj međunarodnih odnosa za zdravo napredovanje), kao i da bi se potpunije razumele
okolnosti u kojima se našla jugoslovenska privreda, potrebno je obratiti pažnju na sve ono što
je sankcionisano ovim merama međunarodne zajednice.
″Sve zemlje članice su obavezane
da: zabrane svaku trgovinu sa SRJ, zabrane korišćenje njenih brodova i aviona, zabrane
svojim državljanima da iniciraju i vrše bilo kakve poslovne aktivnosti u SRJ, zamrznu njene
novčane fondove u inostranstvu, uskrate dozvole jugoslovenskim avionima za prelet i
sletanje, onemoguće učešće jugoslovenskim predstavnicima na sportskim manifestacijama u
inostranstvu i obustave naučno-tehničku i kulturnu saradnju.″
3
Kada privreda dodje u
situaciju zatvorenosti poput ove usmerena je uglavnom na svoje potencijale, i logično je da se
dešava promena u strukturi privrede u smislu rasta učešća primarnih delatnosti u društvenom
proizvodu, jer se zbog pada proizvodnje (posledično i životnog standarda- društvenog
proizvoda per capita), menja struktura lične potrošnje u korist proizvoda neophodnih za
egzistenciju (tj. proizvoda primarne delatnosti). Smanjivanje društvenog proizvoda je bilo
praćeno i padom zaposlenosti (prosečna godišnja stopa pada je 2,5%), lične potrošnje (po
prosj. god. stopi -8,6%), javne potrošnje (po prosj. god. stopi -3,51%), investicija, ličnih
primanja i naročito spoljnotrgovinske razmene (izvoz po godišnjoj stopi -27,7% i uvoz po
-17,87% godišnje).
4
Mukama na kojima se našla jugoslovenska privreda ovde nije kraj. Naime, budžetski deficit
države se može finansirati štampanjem novca, uzimanjem kredita iz inostranstva, prodajom
domaćih obveznica, kao i prodajom državne imovine. Tokom 70-ih godina, finansiranje se
vršilo intenzivno iz stranih kredita, mogućnosti zaduživanja nastavljaju da se smanjuju, što je
za posledicu imalo i stagnaciju tokom 80-ih. U 90-im je, usled svih gore navedenih okolnosti,
kao i sve češćih ″sivih″ emisija novca od strane NBJ (bez realnog pokrića) za pokrivanje
budžetskih rashoda, buknula inflacija, koja se posebno rasplamsala tokom 1992. i 1993.
godine. Zbog veoma brzog rasta cena, kao i svakodnevnog obezvredjivanja valute, drastičnog
pada realnih plata, veliki deo stanovništva se našao na rubu siromaštva, a takvi uslovi su
istovremeno pogodovali razvijanju šverca i tzv. ″sive″ ekonomije. Hiperinflacija je doživela
svoj maksimum tokom 1993.godine, u toku koje su cene porasle za 116,5 hiljada milijardi
procenata, dok je januarski rast cena iznosio 313,563,558%. Cene se u proseku povećavaju
62% dnevno, 2% na sat i 0,029% u minuti
5
, što brutalno odslikava razmere bolesti privrede,
koja je iz minuta u minut obezvređivala novac kojim je narod trebalo da obezbedi sebi
proizvode neophodne za život.
Hiperinflacija je zaustavljena 24. januara 1994. u sklopu primene programa ″Rekonstrukcije
privrednog sistema i strategije ekonomskog oporavka Jugoslavije″, tj. tzv. Avramovićeg
programa (po guverneru Dragoslavu Avramoviću). Novac je prestao da se štampa, uveden je
novi, (ograničeno) konvertibilan* dinar, fiksiran za nemačku marku u odnosu 1:1, a za jedan
novi dinar je bilo potrebno 12 miliona starih dinara. Do jula 1994. godine, stari dinar je
izbačen iz opticaja, a kao direktna posledica ovih akcija cene padaju. Društveni proizvod u
1994. godini pokazuje i blagi porast od 2,5%, čime je prekinut trend negativnog kretanja DP
u periodu od 1990. do 1993.godine. Međutim, mora se primetiti da je nakon duboke depresije
3
Dinkić M. (1995.),
Ekonomija destrukcije: velika pljačka naroda,
Beograd, VIN (Video nedeljnik), str. 36
4
Praščević A.
Ciljevi makroekonomske politike Jugoslavije između stabilnosti i rasta,
str.3
5
Dinkić M. (1995.),
Ekonomija destrukcije: velika pljačka naroda,
Beograd, VIN (Video nedeljnik), str. 43
* Konvertibilnost valute znači zamenljivost novca za zlato ili za neku drugu čvrstu valutu.
Uvođenje
konvertibilnosti domaćeg novca nije samo želja monetarne vlasti jedne zemlje, već moraju biti ispunjeni
određeni uslovi, kao: uravnoteženost platnog bilansa, velike devizne rezerve i stabilnost cena.
4
