Psihološki mehanizmi odbrane

Zašto se ponekad osećamo kao dete?
Kako nastaju psihološki mehanizmi odbrane?
Čovek je živo biće, i kao takav, iako je u mnogim stvarima na neki način superiorniji od ostalih, u nekim drugim i dalje poseduje identične odlike kojih se nije oslobodio tokom svoje evolucije. Postoje neka osećanja koja se javljaju kod svih živih bića, poput straha, za koje se pretpostavlja sa u osnovi imaju adaptivnu funkciju. Kao što je verovatno već poznato, osećanje straha izaziva određenu fiziološku reakciju u organizmu, osoba je obazrivija, njeni mišiči postaju napeti, a čula izoštrena, pa osoba u celini postaje spremnija da se suoči sa potencijalnim izvorom opasnosti. Na taj način, organizam prirodnim putem formira odbranu protiv opasnosti koja postoji u spoljašnjem okruženju i koja direktno preti da ugrozi fizički identitet osobe. Tako stvari stoje u realnom, spoljašnjem svetu.

Sa druge strane postoji unutrašnji svet. Svet u kome nečije misli i osećanja mogu postati realna opasnost gotovo na isti način kao što bi divlja životinja ili prirodna nepogoda bila opasnost u spoljašnjem svetu. Problem je što u unutrašnjem svetu, svetu koji je sazdan od misli, emocija, ideja, jednom rečju, psihičkom svetu, nije moguće jednostavno se skloniti od izvora opasnosti, i biti siguran da će proći još jako puno vremena do ponovnog susreta sa njim. Nije moguće ni upotrebiti prirodne fiziološke mehanizme, poput opreznosti, pojačane koncentracije ili mišićne spremnosti kako bi se suočili sa ovom neobičnom opasnošću. Međutim, koliko god o njoj govorili kao o „neobičnoj“ ili „drugačijoj“, ova opasnost je univerzalana pojava. Kako to? Od rođenja, tokom detinjstva, adolescencije i daljeg razvoja, svaka osoba stvara o sebi određenu sliku. Nju čini sve ono što znamo o sebi, sve čega se sećamo, ili što smo o sebi saznali iz reakcija drugih ljudi, svi oni događaji koji govore o našim osobinama, sistemima vrednosti, svaka uspomena na nešto što je dovelo do promene u nama ili što je jednostavno predstavljalo isečak neke naše svakodnevnice – jednom rečju, slika koju imamo o sebi je jedna jedinstvena celina svih doživljaja i iskustava koje smo imali od rođenja do danas. Ona je ujedno i ono što stvara osećaj jedinstva naše ličnosti, kontinuiteta života i svest o sebi. Nije ni čudo onda što jedna takva struktura zauzima toliko važnu poziciju u psihi čoveka. Ona predstavlja osnovu našeg svakodnevnog funkcionisanja, filter kroz koji se prelamaju emocije, ali i informacije koje dobijamo iz spoljašnjeg sveta. Ukoliko se jedna ovakva struktura u određenom smislu doživi kao ugrožena, onda nastaje problem.

Hajde da vidimo, čime to ona može biti ugrožena? Svako novo osećanje, misao, želja ili impuls koje se javi u nama kao reakcija na spoljašnji događaj, ili jednostavno kao posledica razvoja, sazrevanja ili odrastanja može se ugraditi u našu sliku o sebi i na taj način postati sastavni deo naše svesne ličnosti. Međutim, ukoliko to novo osećanje ili nova misao istovremeno ugrožava neki deo već postojeće strukture, nemoguće je da egzistira u sklopu nje. Tada, ukoliko se ne uloži veći napor da se ta struktura barem u izvesnoj meri izmeni kako bi bilo moguće
prihvatiti novu činjenicu kao sastvani deo svoje ličnosti i time proširiti svoju sliku u sebi do tada nepoznate aspekte, novo osećanje ili misao jednostavno bivaju odstranjeni iz svesnog dela ličnosti. Oni naravno, nastavljaju da postoje, čim su se jednom pojavili u unurašnjem svetu, ali u izvesnom smislu izolovani od slike i svesti o sebi koju bi inače morali da naruše ili izmene. Baš kao i u fizičkom svetu, gde pretnja od narušavanja fizičkog integriteta predstavlja osnovu straha, ovde pretnja od narušavanja psihičkog osećanja jedinstvenosti i kontinuiranosti postaje osnova za aktiviranje tog prirodnog mehanizma odbrane

Nesvesni deo ličnosti

Sadržaji (misli, osećanja, želje…) koji su ostali neprihvaćeni od strane svesnog dela ličnosti i neintegrisani u sliku o sebi postepeno grade izvesnu strukturu koja postoji u svakoj ličnosti. Ona predstvalja nesvesni deo ličnosti, koji prema ovom, psihoanalitičkom shvatanju, iako van domašaja svesnog promišljanja i prihvatanja njenih uticaja, u velikoj meri deluje na ponašanje, izbore, postupke, pa i na svesno razmišljanje. Frojd je smatrao da svi psihički problemi savremenog čoveka proizilaze iz njegovog nesvesnog dela ličnosti, koji je sačinjen prvenstveno od neprihvaćenih ličnih seklsualnih težnji, želja i impulsa. Savremeni psihoanalitičari, kroz višegodišnji rad sa ljudima stižu mnogo dalje od nega. Oni u svom iskustvu terapeutskog rada nalaze na brojne, često veoma zanimljive sadržaje koji su iz različitih razloga bili neprihvaćeni od strane osobe i samim tim sklonjeni „sa strane“ svesnog razmišljanja i svesti o sebi.
Jedno od osnovnih dostignuća psihoanalize je svakako i saznanje da mehanizmi odbrane, koji podrazumevaju sve one procese koje svesni deo ličnosti (najčešće Ego) koristi kako bi odstranio neprijatne sadržaje, predstavljaju prirodno dat put rasterećenja psihe čoveka, koji po pravilu nije patološki niti nepoželjan. Kao što priprema organizma u fizičkom svetu ima za cilj odbranu od opanosti iz okruženja, tako ovi mehanizmi služe odbrani integriteta ličnosti i učuvanju psihičke ravnoteže. Setimo se, recimo, kako ljudi često na gubitak bliske osobe reaguju neprihvatanjem i nevericom („to nije moguće“, „ne, to se nije desilo“). U prvom trenutku, u fazi šoka, ova odbrana koja se naziva poricanje može imati vrlo korisnu funkciju. Ona štiti ličnost od naglog preplavljivanja emocijama, sprečava raspad sistema i omogućava izvesno distanciranje od situacije koje stvara prostor da se informacija obradi i prihvati racionalno, kako bi nakon toga počela emocionalna obrada koja je znatno teža, dugotrajnija i zahteva više slobodnih kapaciteta osobe. Međutim, ukoliko se faza neverice i neprihvatanja produži, ukoliko osoba i nakon izvesnog perioda ne prihvata da nekoga njoj bliskog više nema, ukoliko poricanje kao mehanizam odbrane i daje deluje, polako njegov efekat više nije zaštita integriteta ličnosti, već sve veće udaljavanje od sveta realnosti, što dalje vodi teškoćama, pa i potpunpoj nemogućnosti snalaženja u svakodnevnom životu što prouzrokuje osećanja velike patnje, nesigurnosti, straha i brige.

Šta je zajedničko za sve psihološke mehanizme odbrane? Postoji priličan broj mehanizama koji ljudi koriste. Neke, naravno, koriste češće i više, neke ređe i manje. Takođe, svaki čovek ima svoje “favorite” – mehanizme koje koristi najčešće. Pod uticajem ovih uhodanih mehanizama, postepeno se formiraju izvesne obrasci mišljenja i osećanja koji se automatski uključuju i ponavljaju u svakoj situaciji koja kod osobe izaziva neprijatnost, ili koja se doživljava kao potencijalno opasna po održanje slike i svesti o sebi.
U tim situacijama osnovne funkcije mehanizama odbrane su:

1. Da što je moguće više smanje anksioznost, osećanja zabrinutosti, straha, neprijatnosti
2. Da zaštite ličnost od naglog preplavljivanja emocijama i neprijatnim sadržajima
3. Da omoguće i podrže zadržavanje neprijatnih sadržaja van svesti

Psihološki mehanizmi odbrane u ovom smislu su korisni za osobu dokle god:

1. Sprečavaju osećanje neprijatnosti i preplavljivanje negativnim osećanjima Omogućavaju ekonomično funkcionisanje osobe (pa tako, kada iskoristivši deo svoje energije ona potisne određene sadržaje, i dalje ostaje odgovarajuća količina snage za funkcionisanje usvakodnevnom životu i eventualno, kasniju proradu potisnutog materijala).
2. Pored ovog, zajedničko za sve mehanizme odbrane je i da, pored toga što su korisni za čoveka, u određenim situacijama mogu predstavljati ne samo smetnju, već i nešto što deluje unazađujući čovekovu mogućnost adaptacije na okruženje. Preterano korišćenje psihoških mehanizama odbrane, naročito kada su u pitanju uhodani obrasci koji se stalno ponavljaju vode dosledno istim oblicima ponašanja i emocionalnog reagovanja, stvaraju postepeno stereotipnost u načinima suočavanja sa različitom situacijama i rigidnost u načinu na koji osoba promišlja i prihvata svet oko sebe.

Na primer, osoba koja je tokom svog života navikla da na svaku stresnu situaciju reaguje tako što intelektualno prorađuje, razmišlja i povezuje činjenice nezavisno od emocija, uvek pronalazeći neko “više pravilo”, univerzalnu uzročno-posledičnu zakonitost, koja bi objasnila trenutno stanje stvari, dosledno zamenjujući svoja osećanja logičkim objašnjenjima u skladu sa time prestaje da obraća pažnju i na tuđe emocije podovodeći ih pod iste kategorije. Na taj način ona postiže sigurnost jer njene neprijatne emocije neće biti otkrivene ni njoj samoj u pravom obliku, bez intelektualne obrade, ali to ujedno proizvodi i nemogućnost sagledavanja tuđih emocija, sticanje uvida i razumevanje tuđih postupaka i ponašanja u celini.
Na taj način rigidno selekcionisanje sopstvenih sadržaja vodi istom takvom rigidnom sagledavanju drugih osoba. Ono što ne prihvatamo kod sebe negirajući njegovo postojanje, sigurno nećemo biti u stanju ni da uočimo kod nekog drugog. U tom smislu, psihološki mehanizmi odbrane na određen način sužavaju mogućnosti osobe ograničavajući njene kapacitete da na različite načine sagledava svet oko sebe i prilagođava mu se na različite načine.