Skok uvis

Pojam atletike

Reč atletika je starogrčkog porekla i znači takmičiti se, boriti se u brzini, snazi i dr.
Atletika je oblast sporta koja obuhvata prirodne oblike kretanja: hodanje, trčanje, skokove, bacanje i njihove kombinacije u obliku višeboja. Stalnim usavršavanjem ona je dostigla današnji stepan razvitka iz koga sledi i vizija budućeg pravca razvoja.
Atletske discipline mogu se izvoditi svuda, na svakom slobodnom prostoru ili na posebno uređenim borilištima i dvoranama.
Atletika je glavni deo programa olimpijskih igara, zatim osnova programa telesnog vežbanja u školama i vrlo korisno rekreaciono sredstvo za održavanje čovekovih fizičkih i psihičkih funkcija.

Nastanak i razvoj atletike

Atletika proizilazi iz svakodnevne čovekove potrebe za kretanjem: od stihijskog vežbanja, kultnog nadmetanja, narodnih nadmetanja, pa sve do sportskih takmičenja.
Od čoveka-lovca iz perioda paleolita do čoveka atomskog doba, atletika se
razvijala i uvek bila prisutna manje ili više u svim periodima ljudskog razvoja
i u svim društvenim uređenjima.
Atletika je vrlo stara, ljudi su koristili prirodne oblike kretanja jer su trčali za hranom, preskakali prirodne prepreke, bacali razne predmete na životinje.
Atletikom su se bavili stari Egipćani o čemu svedoče reljefi na piramidama koji prikazuju trkače i skakače.
U antičkoj Grčkoj 776. godine pre n. e. održane su prve olimpijske igre na kojima se takmičilo u trčanju na jednom stadionu.

2.PREDMET I CILJ RADA

Tehnika skoka uvis jedna je od najatraktivnijih atletskih disciplina u programu Olimpijskih igara. Savlađivanje ove tehnike je zahtevnija od tehnike skoka udalj, kao i tehnike troskoka. Postizanje dobrih rezultata u tehnici skoka u vis zavisi pre svega od dobrog zaleta trkača, odskoka, položaja tela u letu, kao i doskoka. Međutim, za ostvarenje vrhunskog rezultata u ovoj tehnici potrebna je savršena koordinacija rada mišića koji učestvuju u izvođenju zadate tehnike.

3. METOD RADA

U ovom seminarskom radu koristiće se samo deskriptivna metoda na nivou teorijske analize i uopštavanja. Koristiće se primarni i sekundarni izvori informacija, kako domaća tako i strana literatura, stručni referati, internet izvori, kao i ostali izvori informacija.