Teorija psihosocijalnog razvoja Erik Erikson

Uvod:

Ovaj seminar se bavi jednim od najznačajnijih psihoanalitičara i razvojnih psihologa naše  istorije – Erikom Eriksonom. Preciznije, radi se o kratkom prikazu njegove biografije I teorije u oblasti razvojne psihologije. Ovaj rad nema za cilj da  prikaže njegovo celokupno delo, već da  sažeto predstavi njegovu misao o psihosocijalnom razvoju čoveka izraženu u osam faza. U biografiji su pružene samo osnovne informacije i one koje smo smatrale značajnim za razvoj njegove misli i razvoj citave teorije o psihosocijalnom razvoju čoveka.

Erik Erikson ili Erik Salomonsen (što je bilo njegovo prvobitno i pravo ime)
(15. jun 1902 – 12. maj 1994.), američko-danski psihoanaliticar jevrejskog porekla. Poznat je po teoriji psihosocijalnog razvoja čoveka i uvođenju termina kriza identiteta. U osnovnoj školi su ga ismevali zbog nordijskog izgleda, a u  gimnaziji zbog jevrejskog porekla, i upravo se ovo smatra razlogom njegove zainteresovanosti za krizu identiteta. Nakon završetka gimnazije, nastavio je školovanje u Beču kod Ane Frojd. Podvrgo se psihoanalizi i to iskustvo ga je navelo da i sam postane psihoanalitičar. Po završetku psihoanalitičke obuke dobio je sertifikat Bečkog psihoanalitičkog društva. U to vreme upoznao je Dzoan Serson sa kojom je imao troje dece. Nakon dolaska nacista na vlast napustio je Beč i otišao u Kopenhagen, a zatim u Boston gde postaje prvi dečiji psihoanalitičar. U SAD, gde mu je ponuđeno mesto na Harvardskom medicinskom fakultetu, započeo je privatnu psihoanalitičku praksu. Kasnije je predavao na Jejlu i Kalifornijskom univerzitetu. Nakon što je dobio Američko državljanstvo, zvanično je promenio ime u Erik Erikson. On je ego-psiholog frojdovske orjentacije. To znači da prihvata osnovne Frojdove ideje, ali takođe prihvata i ideje o egu koje su dodale pristalice Sigmunda Frojda. On je više pisao i govorio o društvenom i kulturnom uticaju na čoveka, a manje o biološkom uticaju.
Najpoznatija dela:
•    1950. Dete i društvo (njegovo najpoznatije delo);
•    1958. Mladi čovek Luter;
•    1964. Uvid i odgovornost;
•    1968. Omladina, kriza, identifikacija;
•    1969. Gandijeva istina za koju je dobio Pulicerovu nagradu i
•    1974. Dimenzije novog identiteta;
•    1975. Životna istorija I istorijski trenutak;
•    1980. Identitet i životni ciklus i
•    1982. Završeni životni ciklus.

Eriksonova misao o psihosocijalnom razvoju čoveka

Na razvijanje Eriksonove teorije puno je uticao rad kulturnih antropologa kao što su Franz Boas, Ruth Benedict, Margaret Mead i Gregorz Bateson. Njihove teorije, zajedno sa Frojdovim idejama, pomešane sa sopstvenim iskustvom u psihoanalizi oblikovale su idejno polazište na kojem je Erikson počeo da razvija svoj pogled na razvoj deteta, odnosno čoveka. Iako je zadržao i razradio neke Frojdove koncepte kao što je npr.ego, dao je veći naglasak na društvene i kulturne uticaje na razvoj čoveka.

Objasnio je da okolina ima ključnu ulogu tokom sazrevanja, napredovanja i prilagođavanja deteta istoj. Takođe, naglašava da ego ima veću ulogu od ida, čime daje veći naglasak na čovekovu slobodu izbora. Dakle, ono što, zapravo, hoćemo da izložimo je da čovek nije rob svog nesvesnog dela ili ida, već ima slobodnu volju da svesno odluči hoće li mu se podvrgnuti ili ne; u ovom smislu se dosta udaljio od Frojdove, gotovo, determinističke teorije. Dok Frojd naglašava društvenu osudu pojedinca ukoliko se prepusti urođenim težnjama, Erikson polazi od optimistične primese da svaka lična i društvena kriza sadrži komponente koje doprinose rastu i razvoju, čime stavlja naglasak na mogućnost uspešnog rešavanja razvojnih kriza.