Ugovor o redefinisanju Ugovora o osnivanju EU

Uvod

Najvažniji pravni akt Evropske unije predstavlja Lisabonski ugovor, koji je stupio na snagu 1. decembra 2009. godine. Ugovor je u ovom momentu značajan, kako za sve članice, tako i za one buduće jer predviđa proširenje i uvodi brojne novine u načinu odlučivanja u institucijama EU. Najvažnije novine koje stoje u ugovoru su:

• utvrđivanje kvalifikovane većine u Savetu EU,
• veća uloga Evropskog parlamenta u zakonodavnom procesu,
• uvođenje funkcije Predsednika Evropskog Saveta i funkcije Visokog Predstavnika EU za spoljnu politiku.

Lisabonski ugovor ne nudi automatska rešenja, ali zasigurno nudi sredstva i alate za efikasniju evropsku spoljnu politiku, a zemlje članice će morati vremenom, da razviju zajednički pogled na spoljne poslove i međunarodno bezbednosno okruženje.

Cilj ovog Ugovora je da reši brojne postojeće izazove sa kojima se Unija suočava, danas, kao i efikasno rešavanje budućih izazova.

 
Nastanak Lisabonskog ugovora

Reformski ugovor Evropske Unije, o kojem su lideri zemalja članica EU postigli sporazum na samitu u prestonici Portugalije (otuda je dokument nazvan Lisabonski ugovor), u najvećoj meri predstavlja „pročišćenu“ verziju Ustava EU, odbačenog 2005 na referendumima u Francuskoj i Holandiji.

Ugovor koji je potpisan 14.decembra 2007. u Lisabonu stupa na snagu 2009.godine i cilj mu je da olakša donošenje odluka u ovom bloku tada sastavljenom od 27 članica.

U dokumentu, koji će obezbediti Uniji status pravnog lica u međunarodnim organizacijama, jedinstvenu spoljnu politiku i brže donošenje odluka, novine su da se ukidaju svi simboli EU, kao što je himna i zastava, a nacionalni parlamenti dobijaju veća prava da nadgledaju rad Evropskog Parlamenta.

Sadržinom ovog akta, EU će se na duži rok stabilizovati kao uravnotežena struktura podeljenog nacionalnog i nadnacionalnog suvereniteta, a za dalju budućnost ostala je mogućnost da Unija postane „evropska federacija“, sa više centralizovanom političkom, ekonomskom i vojno-bezbedenosnom vlašću.
To, za sada, posebno odbijaju velika Britanija i još neke članice EU.
„Ugovor iz Lisabona“ treba da odagna i strahove od žestoke, i kako to vide neki slojevi i političke snage Unije, nelojalne konkurencije trećih zemalja i seljenja evropskih proizvodnih kapaciteta izvan EU.