Upravljanje troškovima

Standardizacija direktnih troškova
Postupak primene standardizacije:
Prvo se vrši programiranje svih posla koje treba obaviti, zatim se determiniše koje vrste i koliki su troškovi svake pojedine aktivnosti za određeni posao proizvod ili uslugu. Bitnoj e postaviti dostižne standarde. Testiranje standarda tj. korigovanje treba vršiti pri tehničkim, tehnološkim ili organizacionim promenama koje dovode do promene količinskog utroška, najčešće na kraju godine.
Standardizacija ličnih dohodaka = Standardizacija vremena za izradu određenog proizvoda ili obavljanje posla. Iznos standardnih direktnih troškova se dobija množenje standardne količine materijala sa standardnom cenom, odnosno standardno utrošeno vreme sa standardnom isplatnom osnovom. Troškovno odstupanje – množenjem količinske razlike između stvarnog i standardnog utroška kod pojedinih vrsta materijala sa standardnom cenom.Cenovno odstupanje – množenje razlike između stvarne i standardne cene sa količinom stvarnog utroška materijala. Stand. isplatna osnova – vrednovanje rada u preduzeću.

 
Standardizacija indirektnih troškova
Standardizacija – instrument za kontrolu troškova. Indirektni troškovi su uglavnom periodični i vezani za mesto nastajanja troškova. Njihova standardizacije je pod uticajem troškova minulih perioda. Njihova vezanost za određena mesta pruža mogućnost za identifikovanje odgovornih lica, tako da standardizacija poprima oblik kontrole jer se da utvrditi mogući uticaj radnika na visinu troškova. Kontrola indirektnih troškova se vrši po mestu nastajanja troškova. Stvarni troškovi svake vrste upoređuju se sa standardnim na svakom mestu nastajanja troškova. Na osnovu odstupanja vrše se korekcije.

 
Fleksibilni plan troškova

Pre fleksibilnog plana koristio se fiksni plan troškova. Kod tog plana postoji određena fiksirana tačka, tj. data količina proizvodnje na bazi koje se predviđaju pojedinačni i ukupni indirektni troškovi. Fleksibilni plan troškova omogućuje utvrđivanje standardnih opštih troškova za svaki stvarno mogući obim proizvodnje. Fleksibilni planovi pojedinih odeljenja prethode fleksibilnom planu troškova celog preduzeća. Prvo se utvrde opšti troškovi, pa se dele na fiksne i polufiksne a polufiksni na grupu sa fiksnim komponentama i grupu sa varijabilnim komponentama. Vidi se na slici dole. Za podelu polufiksnih troškova postoji 5 metoda koje imaju isti nedostatak a to je da se fiksna komponenta tretira kao da su u pitanju apsolutno fiksni troškovi, a varijabilna da je reč o apsolutno proporcionalnim troškovima. Fleksibilni plan opštih troškova pokazuje kako će se standardni opšti troškovi menjati usled promene obima proizvodnje. Fleksibilni plan postoji za opšte varijabilne troškove. Za opšte fiksne troškove de facto postoji samo statički, a ne fleksibilni plan troškova.

Cenovni i necenovni faktori konkurentnosti
U cenovne faktore konkurentnosti preduzeća svrstavaju se:

• cene proizvoda i
• troškovi proizvodnje.

Dominacija ovih faktora konkurentnosti karakteristična je za stanje na tržištu kada je tražnja za proizvodom veća od ponude dok je platežna sposobnost kupaca veoma mala. Preduzeće tada nastoji da tržišnu ekspanziju ostvari putem sniženja cena. Dakle cene su značajan faktor konkurentnosti, pa je veoma bitno kakva se politika cena primenjuje. Necenovni faktori konkurentnosti preduzeća

• Kvalitet proizvoda i usluga
• Dizajn proizvoda
• Marka proizvoda
• Način plaćanja
• Rokovi isporuke i način održavanja
• Konkurentska inteligencija
• Marketing i organizacija istupanja na tržištu
• Ostali faktori konkurentnosti