Ustav kao opšti pravni akt

1. UVOD
Ustav ili „Izvor svih izvora prava”. Pisani akt najveće pravne snage koji uređuje osnove državnog i društvenog uređenja jedne zemlje. Instrument ograničenja najviše državne vlasti.
Ustav definiše princip narodnog suvereniteta u Osnovnim načelima. Dva su osnovna vida ispoljavanja suverenosti građana. Prvi je neposredno vršenje vlasti (referendum, narodna inicijativa), drugi je slobodni izbor predstavničkih tela. Ustav zabranjuje državnim organima, političkim partijama i pojedincima da prisvoje suverenost građana ili da uspostave vlast mimo slobodno izražene volje građana. Suverenost građana i njihova slobodna volja kojom iskazuju svoju suverenost štiti kao jedna od temeljnih vrednosti ustavnog poretka.
Aktuelni Ustav Republike Srbije izglasan je na referendumu održanom 28. i 29. oktobra 2006. godine. Njegova struktura prati preporuke udžbenika ustavnog prava , po kojima ustav sadrži tri osnovna dela: preambulu, normativni deo i amandmane. Preambula je deklarativni tekst u kojem su opisane osnovne vrednosti, načela i ciljevi ka kojima određena država teži, kao i mesto za koje se smatra da daje legitimnost ustavu – istorija, narod, tradicija, nacija, poštovanje prava individue, Bog, i slično.
Novi Ustav Republike Srbije prvi je posle uspostavljanja državne samostalnosti i osnov ustavnog poretka zasnovanog, iznad svega, na neophodnosti očuvanja teritorijalne celovitosti, primeni međunarodno usvojenih standarda u oblasti zaštite ljudskih i građanskih prava, novim rešenjima pitanja svojinske strukture, koncepciji obezbeđenja šire autonomije i ubrzanog razvoja regionalnih i lokalnih samouprava, i dr.
Usvajanje Ustava Republike Srbije na referendumu i potom u Skupštini predstavlja značajan pravni datum i civilizacijski događaj, posebno imajući u vidu da je reč o zemlji u tranziciji. Izostanak šire javne rasprave nije omogućio da, sa stanovišta različitih disciplina (prava, ekonomije političkih nauka) neke odredbe budu poboljšane i time i produžen period primene Ustava. Sa stanovišta radnih odnosa i industrijske demokratije, a u širem smislu i ekonomskog razvoja posle završetka procesa privatizacije posebno sam zapazila da kolektivni ugovori nisu uneti u Ustav kao njegov sastavni deo
2. VLADAVINA PRAVA

Da bismo bolje razumeli razloge za postojanje kontrolnih institucija moramo razumeti šta se smatra pod vladavinom prava. Šta predstavlja vladavina prava? Ona uključuje tri faktora:
 vladavinu ustava,
 neprikosnovenost određenih individualnih prava i
 nezavisnost sudstva.
Ustav, znači ustanovljenje ili ograničavanje vlasti. Ustavom se postavljaju okviri, pravila političke igre i rešavaju se društveni problemi. Drugi princip vladavine prava jeste ustavno fiksiranje i garantovanje ličnih i političkih prava i sloboda. „Od ustava i demokratskog sistema se očekuje da putem prava i sloboda uspravi pojedinca do nivoa aktivnog građanina“ . Vladavina prava je temejni princip koji treba da obezbedi slobodu i red. Prilikom formulisanja vladavine prava potrebno je napraviti distinkciju sa pravnom državom. Pravna je ona država koja radi i deluje unutar i po zakonu.
Međutim, vladavina prava podrazumeva da građani mogu da pitaju kakav je kvalitet zakona. Nije svejedno kakvi su zakoni kojima se državna vlast ograničava. Nužno je, dakle, određivanje odgovarajuće sadržine važećih zakona. Prema tome, vladavina prava predstavlja skup pravila određenih standarda. Pod vladavinom prava se može podrazumevati i pitanje valjanosti, tj. pravnosti prava. To zapravo znači da građani imaju prava i da ih država štiti. Vilhem fon Humbolt je postavio pitanje: „Prema kojoj svrsi treba da se usmeri delanje čitavog državnog uređenja i koje granice ono treba da postavi svojoj delatnosti?“ Prema tome, u koncept prava uvode se pojmovi poput pravde i pravičnosti u čijoj su osnovi ljudska prava. Tako postupak uprave nije legitiman samim tim što ga je sprovela država u skladu sa zakonom, već se opravdanost svakog postupka i akta mora ceniti na osnovu opravdanosti i sadržine.
To znači da građani imaju prava, a država je tu da bi ih zaštitila. Cilj zakona nije da ukine ili ograniči, već da očuva i uveća slobodu, jer tamo gde nema zakona nema ni slobode. Funkcija zakona je da zaštiti slobodno ostvarivanje individualnih prava i da spreči svakoga da ometa slobodno ostvarivanje istih tih prava od strane bilo koje druge osobe. Vladavinom prava uređena država ne dopušta, svemoćnu, ničim ograničenu vlast, i ide korak dalje da vlast kao takva mora biti strogo ograničena i svedena u relativno uske okvire da bi područje osnovnih sloboda i prava ostalo neprikosnoveno . Dakle, možemo reći da je u tom pogledu uloga države minimalna, a prava, prostor, sloboda i aktivnost pojedinaca veliki. Vladavina prava podrazumeva potpunu zakonitost, ali to nije dovoljno: „ako zakon da vladi neograničenu vlast da deluje po sopstvenom nahođenju, svi njeni akti će biti zakoniti, ali sigurno neće biti pod vladavinom prava“. Da bi se ograničio loš uticaj države na ličnu slobodu, potrebno je da država bude ograničena vladavinom prava.