1. УВОД
Појам демократија појављу је се у античкој Грчкој још у петом веку пре
нове ере, а изведен је од грчких речи демос што значи народ и кратеин
што значи владати, па првобитна тј. поједностављена дефиниција
демократије може се схвати као владавина народа или владавина
већине. Атинска демократија је била непосредна, јер су сви слободни
грађани имали право да на градском тргу учествују у раду народне
скупштине, да у њој расправљају и гласају о свим државним питањима.
То су себи могли да приуште само слободни Атињани, док робови,
странци и жене нису имали политичка права. У пракси су политиком
могли да се баве претежно они слободни грађани који су били имућни,
пошто су имали робове који су за њих радили нужне послове, док
сиромашни нису имали времена да се баве политиком. Данас су скоро
све државе много веће од тадашње Атине, па је савремена демократија
посредна или представничка, пошто у њој грађани бирају носиоце
власти на изборима. Избори се одржавају у унапред утврђеним
периодима, а између избора траје мандат изабраних органа власти.
Савремена представничка демократија представља облик политичког
система који темељи нека држава која при томе поштује вољу народа
(грађана) изказану на слободним и фер ( да изборни услови буду
равноправни за све учеснике) изборима. Оваквим избором власти већина
грађана очекује од изабраних представника да испуне захтеве који се
пред њима постављају у смислу просперитета целокупне друштвене
заједнице а да се при томе поштују једнакост, основна људска права и
слободе, закони и устав те државе. Отпор према идеји демократије,
односно идеји колективног управљања, нарочито је снажан од тренутка
када велике социјалне и политичке промене, с краја 18. и почетка 19.
века, изводе масе на политичку сцену. Демократија се не брине за правац
и садржај народне воље и нема у себи никаквих критеријума за
одређење истинитости или лажности правца, у којему се изјављује
народна воља, за одрeђење каквоће народне воље. Народна власт је
беспредметна. Она није управљена ни на какав објекат.
Демократија остаје равнодушна према добру и злу. Она је толерантна јер
је индиферентна, јер је изгубила веру у истину, и нема снаге да изабере
истину. Демократија је скептична, она се јавља у скептичном веку, веку
безверја, кад су народи изгубили сталне критеријуме истине и кад су
немоћни, да исповедају било какву апсолутну истину.: “Демократија је
крајњи елативизам, порицање свега апсолутног”.(1)
Појам и елементи демократије
Јасмина Шулејић, I71
које се сматрају битним, а доноси их сам народ (референдумом,
плебисцитом, или на неки други непосредан начин). Тај мешовити
систем остваривања демократије врло је чест и јавља се у огромној
већини држава, јер чистих облика учешћа само грађана или само
изабраних представника грађана нема.
Устав СРЈ утврђује: „У Савезној Републици Југославији власт припада
грађанима. Грађани врше власт непосредно и преко слободно изабраних
представника“ (члан. 8. Устава). Сасвим је јасно уставно утемељење
полунепосредне демократије у вршењу власти, јер је утврђено:
• Да грађани врше власт непосредно и тако остварују своју сувереност,
• Да грађани врше власт и преко слободно изабраних представника.
4
Појам и елементи демократије
Јасмина Шулејић, I71
2.2. Облик непосредне демократије
Непосредна демократија је вршење одређених послова непосредно од
грађана. Ово је најнепосредније остваривање народне воље, народне
суверености, пошто овим путем грађани у целости учествују у вршењу
власти. Међутим, откад постоје такви облици демократског одлучивања
и вршења власти, поставило се питање у којим случајевима се може
примењивати тај облик, а када то није могуће. Издиференцирали су се
неки облици који се могу примењивати, а то су: масовне скупштине,
референдум, народна иницијатива и др. Ако устави утврђују да власт
припада народу, то не значи да власт врши сваки појединац, већ народ у
целини. Према томе је, интегрална, потпуна непосредна демократија,
где би сваки појединац учествовао у власти неостварива. Она је у сфери
теоријских претпоставки. Када се појединци нађу у власти, они су само
орган народа и не остварују своју власт.
У савременој, многољудној и сложеној држави тешко је остварити
непосредну демократију, иако она увек има предност, у свим
делатностима државне организације, па долази до комбинације
посредне и непосредне демократије. Облици непосредне демократије су
доста различити, тако имамо зборове грађана, грађанску иницијативу за
доношење одрђених аката и предузимање одређених мера од стране
државних органа. Најзначајнији облик непосредне демократије је
референдум који се састоји у изјашњавању грађана о постављеном
питању. Одлука на референдуму је коначна и њу орган мора применити.
Наравно, да је врло важно припремити референдум, објаснити
грађанима постављено питање и његов значај, као и обезбедити све друге
услове који су битни да се грађани слободно определе и гласају.
Комбинација посредне и непосредне демократије, са што већом
применом непосредне демократије, чини остварење и развој
демократије. Развој свих ових елемената може омогућити веће учешће
грађана у вршењу власти, односно остварењу демократије.
У демократији, било да је она непосредна, посредна, или комбинација
ова два, је пре свега битан глас. Глас сваког појединца чини суштину
бирања својих представника, који ће касније водити државу у њихово
име. Током историје постојале су различите малверзације, а неке од тих
крајње чудних радњи су променили токове историје. Било како било,
гласање је основни израз демократије, јер се кроз парцијално
присрупање добија јаснија слика о томе ко је ЗА а ко ПРОТИВ (вечита
дилема и вечити проблем).
5
