Универзитет у Приштини

Економски факултет

Косовска Митровица

СЕМИНАРСКИ РАД

Предмет

Тржишна анализа и цене

Тема

: Узроци и последице инфлације

Ментор:

Студент:

проф. др Небојша Стошић

Исидора Мирић

Број индекса

211/17

Косовска Митровица, 2018. године

Семинарски рад

Узроци и последице инфлације

САДРЖАЈ

САДРЖАЈ......................................................................................................2
I УВОД........................................................................................................... 3

II ИНФЛАЦИЈА.................................................................................................................4

1. ПОЈАМ, ПОРЕКЛО И РАЗВОЈ ИНФЛАЦИЈЕ....................................4
2. ТРАНСМИСИОНИ МЕХАНИЗАМ ИНФЛАЦИЈЕ............................7
3. ПОСЛЕДИЦЕ ИНФЛАЦИЈЕ.................................................................8
4. ЕКОНОМСКИ РАСТ..............................................................................9

5. КЛАСИФИКАЦИЈА ИНФЛАЦИЈЕ........................................................................11
6. УЗРОЦИ И МОДЕЛИ ИНФЛАЦИЈЕ.....................................................................15
6.1. Модели инфлације....................................................................................................17
7. МЕРЕЊЕ ИНФЛАЦИЈЕ.............................................................................................17
III ЗАКЉУЧАК................................................................................................................18

ЛИТЕРАТУРА.............................................................................................19

Семинарски рад

Узроци и последице инфлације

II ИНФЛАЦИЈА

1. ПОЈАМ, ПОРЕКЛО И РАЗВОЈ ИНФЛАЦИЈЕ

У другој половини деведесетих година прошлог века, неколико је

транзицијских земаља напустило режим фиксног девизног курса и увеле су режим
циљања инфлације као оквир за вођење монетарне политике. Процес увођења
циљања инфлације је особито занимљив у транзицијским земљама, јер је реч о
новим демократијама које тек развијају тржишне институције. Са друге стране,
земље пролазе значајно реструктурирање, па на крају свога пута улазе у монетарну
унију (EMU).

У првим годинама транзиције, након либерализације цена и почетне

девалвације курса многе су се земље користиле везаним курсом (exchange rate peg)
као  номиналним  сидром   за   постизање   брзе   дезинфлације.  Али,   као   што   је
уобичајено у  таквим програмима, показале су се назнаке готово увек својствене
стабилизацијским програмима заснованима на курсу. Инфлација је била успорена,
али   још   увек  знатно   бржа   него   код   трговачких   партнера,   а   то   је   водило   до
апресијације домаће валуте и до погоршања биланса плаћања. Један је део земаља
одговорио одабиром још тврђих верзија фикснога курса, наиме currency boardom, а
друге су следиле  пливајући девизни    курс: прво Чешка 1997., затим Словачка и
Пољска   1998.   Мађарска   није  увела   потпуни   пливајући  курс,   али   је   2001.   увела
курсни распон од +-15%.

У тренутку напуштања режима везаног курса, монетарне су власти свих тих

земаља су морале одлучити којим ће се новим номиналним сидром користити
уместо курса. Све три земље, осим Словачке одмах су увеле нов монетарни оквир:
циљање инфлације. Остале опције за које се нису одлучиле биле су:

а) циљање монетарних агрегата – што није одабрала ниједна транзицијска

земља, чак је то одабрало и мало развијених земаља, јер није довољно јака веза
између монетарних агрегата и циљаних варијабли попут инфлације;

б) дискрециона монетарна политику типа «just do it» попут Federal Reserve

in US, где нема експлицитног номиналног сидра. Тај се приступ може користити и
применити само у земљама с високим нивоом кредибилитета централне банке и с
ниском инфлацијом, што није карактеристика већина транзицијских земаља;

в) трећа опција која је била на располагању земљама била је замена режима

фикснога курса увођењем currency boarda или чак унилатералне еуризације са свим
добрим и лошим странама таквога аранжмана

Употреба речи „инфлација“ у

економији је новијег датума. Израз „инфлација“ потиче од латинске речи
INFLATIO што у преводу значи надувавање. За време Грађанског рата (1861-1865),
у САД појавио се израз „инфлација“ када је Влада у циљу финансирања рата
претерано издавала неконвертибилне новчанице – GREENBACKS.

Прокопијевић М. , ”

Конституционална економија

”, Е пресс, Београд, 2000., страна 228

Семинарски рад

Узроци и последице инфлације

У монетарној литератури и енциклопедијама може се наћи да је реч

инфлација први пут штампана у делу „Велика папирна обмана или приближавање
финансијске експлозије“ Александра Демлера 1964. године у којој се услед
Грађанског рата у Америци предвиђала финансијска катастрофа када је настало
надувавање новчаног промета, што је за последицу имало велики пораст цена.

Инфлационе појаве су биле често везане за појаве великих ратова, јер у тим

ситуацијама долази до несташице роба и снажног раста цена, а све то услед
претеране емисије новца за финансирање ратова.

„Један непознати писац са америчког југа описао је инфлацију за време

Грађанског рата у Америци, у периоду од 1861. до 1865. године, на начин који се
често   цитира   у   англо-америчкој   литератури:  “Некада   смо   одлазили   у   дућан   са
новцем у џепу, а враћали се са корпом пуном намирница. Сада одлазимо са корпом
пуном  новца,  а враћамо  се  са  намирницама које могу  да стану  у  џеп.  Свега  је
нестало – сем новца. Цене су хаотичне, а привреда је дезорганизована. Ручак који је
обично стајао колико и улазнице за оперу, сада кошта двадесет пута више. Посао
често стагнира, јер нико не зна колико да наплати. Последица је да свако нагиње
нагомилавању   „ствари“   и   гледа   да   се   отараси   „рђавог“   папирног   новца   који
истискује „добар“ метални новац из циркулације. Резултат: делимичан прелаз на
трампу са свим њеним незгодама.“

Канал цена станова и земљишта делује готово идентично као и канал цена

ХоВ. Будући да је удео вредности ове врсте имовине све значајнији у укупној
имовини домаћинства, и значење је овога канал све веће, особито када дугорочни
чиниоци (нпр. демографски) утичу на промену релативних цена.

2. ТРАНСМИСИОНИ МЕХАНИЗАМ ИНФЛАЦИЈЕ

Инфлација је нарочито изражена у XX веку, а нарочито за време и после

Првог светског рата када многе земље прелазе на папирну валуту. Из тог разлога
долазимо до закључка да је основ за инфлацију напуштање златног новца. Мада је
инфлација карактеристична за земље у рату она се јавља и у доба припрема за рат и
после ратова и то на обе стране: и у земљама победника и у земљама поражених.

Токови модерних инфлација су далеко сложенији, а узроци дубљи и

разноврснији.   Сами   изучаваоци   инфлације   дају   своје   дефиниције   сваки   за   себе.
Једна од најстаријих дефиниција које се помињу гласи: сувише новца јури премало
роба.     Најраспрострањеније   дефиниције   инфлације   су   оне   које   истичу   да   она
представља   стални   раст   општег   нивоа   цена.   Повећање   цена   може,   у   принципу
настати   услед   повећања   ефикасности   новца   или   услед   смањења   понуде   роба.
Повећање оптицаја новца је најчешћи узрок инфлације у систему папирног важења.
Ту је узрочник сама држава која у циљу покривања својих расхода издаје папирни

Ристић Ж. и др., ”

Економија капитала и финансирање развоја

”, ВПШ – Чачак, 2006.,

страна 222

Семинарски рад

Узроци и последице инфлације

10% онда је то 7 година (72:10=7) а ако износи 4% онда ће се цене удвостручити за
18 година (72:4=18).

Инфлација иначе погађа оне људе који се издржавају из фиксниh приhода

“буџета државе” као што су лекари, просветари, пензионери, судије… пошто се
висина њиhовиh приhода утврђује према висини зараде коју су примали у доба када
инфлација није била толико висока. Сетите се само деведесетих

3. ПОСЛЕДИЦЕ ИНФЛАЦИЈЕ

Инфлација утиче на целокупно друштво и на целокупну економију – на

имовину, на доходак и на комплетну привреду. Међутим, пораст цена најчешће
погађа оне друштвене слојеве чији је друштвени доhодак фиксан, те се не може
прилагођавати повећању трошкова живота. У ту групу спадају пензионери,
студенти, радници. Када дође до појаве инфлације ти слојеви смањују количину
своје штедње да би одржали дотадашњи животни стандард. Користи од инфлације
имају они друштвени слојеви чије су цене мобилне као и они делови друштва који
су у могућности да добијају банкарске кредите које обезвређена валута лако
компензира. У отвореној инфлацији најбоље пролазе дужници и инвеститори јер
им се, у заhвалност опадању вредности новца, смањују терети плата, кредита који
остају у номиналном износу.

У инфлацији опада воља за штедњом јер опада реална вредност новца.

Предузећа која се задужују имају користи од инфлације, а штете држава и
потрошачи јер им опада реална куповна моћ.

Основно питање које се поставља је како инфлација делује на економски

развој. Постоје два става у одговору на ово питање. Један део теоретичара заступа
став да се инфлација подудара са временом просперитета у привреди (Kejns), док
економисти Међународног монетарног фонда заступају становиште да инфлација
има негативно дејство на привредни развој.

У земљама у развоју инфлација неповољно утиче на структуру производње.

Пошто   инфлација   значи   прерасподелу   реалне   куповине   снаге   на   штету
станоништва, а у корист фондова предузетника, то становништво не мирује, већ
заhтева   да   се   његова   реална   куповна   снага   повећа.   Из   тог   разлога   ни   један
привредни   систем   не   може   да   напредује   уколико   у   њему   животни   стандард
становништва опада или на дужи рок стагнира. У периодима инфлације између
осталог   опада   и   продуктивност   рада   јер   су   ослабили   новчани   стимуланси   за
продуктивнији   рад.   Инфлација,   такође,   изазива   поремећаје   у   механизму   цена   у
свакој тржишној привреди. Што тржишни механизми слободније функционишу то
су и поремећаји који настају услед инфлације снажнији.

Семинарски рад

Узроци и последице инфлације

4. ЕКОНОМСКИ РАСТ

Слика 1. Економски раст

Економски раст је једна од кључних тема економије и један од основних

циљева ваљане економске политике. Нема, међутим, сагласности око тога шта је
одлучујуће за економски раст. Класична, неокласична, институционална и друге
школе су давале различите одговоре на то питање.

За разлику од класике и неокласике, које су развој и раст покушавале да
објасне преко интерних економских механизама, увек су извесну популарност у
економији и јавном животу уживала схватања према којима су за развој одлучујући
други фактори, као што су:

богатство ресурсима,

климатске прилике или

географски положај.
Ова схватања можемо звати географско-ресурсним. На први поглед изгледа

да су ови приступи довољни да разјасне енигму раста. На пример, неке ресурсима
богате земље као што су Немачка, Канада или САД су доиста и развијене. Али како
објаснити да су развијене неке земље које су сиромашне ресурсима (Јапан, Тајван,
Швајцарска, Белгија, Хонг Конг, Сингапур, Кореја), док су неке друге које су веома
богате ресурсима неразвијене (Русија, Бразил, ДР Конго, Нигерија, Румунија).

Својевремени развој Медитерана и касније западне Европе се објашњавао

погодношћу географског положаја. Модерне верзије ове теорије, попут Džefrija
Saksa, се углавном ослањају на два фактора – климатске прилике и приступ већим
тржиштима. Већина развијених земаља је доиста у климатски умереном појасу, док
је већина неразвијеног света у тропима. Али, и овде постоје значајни изузеци.

Прокопијевић М., ”

Does growth further improve economic freedom

”, Turin: ICER Working

papers 16/02, 2002. Доступно на сајту:

www.icer.it

, страна 8

Семинарски рад

Узроци и последице инфлације

на питање шта је то што доводи до повећања две врсте капитала, неокласика је
запала у тешкоће. Теорија према којој појединци имају стабилне преференције,
савршене информације о алтернативама деловања, где су власничка права
савршено дефинисана и потпуно заштићена, где су трансакциони трошкови равни
нули, где нема ренти, корупције и крађе и где су тржишта савршено функционална
је игнорисала услове реалног света.

Зато се успех институционалних теорија не може схватити без тешкоћа у

које   је   запала   неокласика,   јер   су   се   управо   концентрисале   на   тачке   где   је
неокласика имала проблема. Институционалисти генерално сматрају да су правила
игре одлучујућа за економски раст и просперитет. Наравно, институционалисти се
међусобно   разликују   према   томе   на   које   установе   или   њихове   димензије   се
првенствено позивају. Неки говоре о правилима игре (J. M. Buchanan, D. C. North),
други   о   установама   капитализма   (O.   Williamson),   трећи   о   власничким   правима
(Светозар   Пејовић),   четврти   о   утицају   владавине   права,   пети   о   трансакционим
трошковима (R. Coase). Вероватно једна од утицајнијих верзија институционалног
приступа је она која се ослања на економске слободе као кључни фактор развоја.
Међутим,   без   обзира   како   то   називају   и   којом   облашћу   се   претежно   баве,
институционалисти   говоре   о   веома   сличним   стварима.   Могло   би   се   рећи   да   је
приступ   који  у   фокусу   има   економске   слободе   развијен   на   основу   инспирације
радовима Hajeka, Mizesa, Koaza, Norta, Bjukenena и других, дакле, представника
аустријске, вирџинијске и чикашке и других школа, као покушај да се та схватања
обједине и практично употребе.

Економске слободе нису важне само по себи, него зато што пружају одређене
погодности, које нуде прилике са више економских слобода у односу на прилике са
мање економских слобода. Према истраживању које је радио 2002.године М.
Прокопијевић , земље са стопама раста мањим од 0% у периоду од 1970. до 1999.
имале су ниво економских слобода од 4,02 и 4,05 од максималних 10 поена, према
истраживањима Фрејзер института у 1995. и 1999 (2000) годинама, а 3,62 и 3,82 од
10 поена према истраживањима Херитиџ фондације, док су земље са стопама раста
БДП од 7% и више имале 60-80% виши ниво економских слобода.

КЛАСИФИКАЦИЈА ИНФЛАЦИЈЕ

Да би се инфлација санирала, потребно је претходно извршити

класификацију у три категорије:



умерена инфлација,



галопирајућа инфлација,



хиперинфлација.

Прокопијевић М.,

оп. цит.

страна 8

Прокопијевић М.,

оп. цит.

страна 8

Стевановић, А. & Тасић, С. (Ред.), ”Т

ржишне реформе у Србији. Један предлог

”, Центар

за слободно тржиште, Београд, 2004. Доступно на:

www.fmc.org.rs

, страна 8

Семинарски рад

Узроци и последице инфлације

Умерена инфлација

– цене су релативно стабилне,људи имају поверења у

новац. Подразумева лагани раст цена. Људи резонују: новац је једнако вредан данас
и готово исто вредан за годину дана, па се исплати држати га. Пословни људи и
обичан (потрошач) свет склапају дугорочне уговоре у домицилној валути, зато што
верују да цене неће значајније отићи изван постојећих оквира за робу коју купују
или продају. Људи једноставно верују да ће њихова новчана средства задржати
своју релативну вредност.

Галопирајућа инфлација

- представља дво или троцифрену инфлацију,у

распону од 20,100 или 200% на годину дана. Овакву врсту инфлације могу имати и
развијене индустријске земље. Тако су, на пример, Аргентина, Бразил и друге
латиноамеричке земље, имале стопе инфлације од 50-700% на годину дана 1970-их
и 1980-их година. Када се галопирајућа инфлација једном укорени у привредно
ткиво, настају озбиљни економски поремећаји.

Хиперинфлација

- Многе привреде преживе галопирајућу инфлацију, али

веома тешко хиперинфлацију. То је време смрти, као кад канцер уништава људско
тело.  Тешко  је  и  поверовати  да  се  хиперинфлација  од  милион  или  чак  милијарду
посто  на  годину  дана  може  издржати.  Код  хиперинфлације  понуда  новца  далеко
премашује  његову  потражњу.  Новчана  размена  се  замењује  трампом  (робна
размена), долази до драматичне прерасподеле богатства и привреда је у расулу. Бег
од валуте која губи вредност, може довести до даљњег убрзавања инфлације и на
тај начин затворити зачарани круг. Становништво не верује у снагу новца па се ни
не задужује, а додатна емисија новца од стране централне банке, само би подупрла
инфлацију.  У  стању  хиперинфлације  долази  до  тешких  друштвених  и  социјалних
поремећаја, а привреда уопште не функционише. У условима хиперинфлације људи
желе да се сто брже отарасе готовог новца, јер он из дана у дан рапидно губи своју
вредност.  Долази  до  поремећаја  у  релативним  односима  цена,  нарочито  код  оних
производа и услуга које производи држава, или чије цене контролише. Цене више
не одражавају стварне трошкове у производњи роба и услуга.

Карактеристика хиперинфлације је да се ова секвенца понавља али на вишем

нивоу цена што аутоматски води у зону хиперинфлације.

У економији, хиперинфлација је инфлација која је потпуно ван контроле,

стање када цене веома брзо расту док валута губи своју вредност. Ниједна од
дефиниција хиперинфлације није опште прихваћена. Pрема једној дефиницији,
хиперинфлација је случај када је инфлација више 20% или 30% на месечном нивоу.

У земљама са хроничном инфлацијом спада и наша. Даље према степену

пораста   цена   на     годишњем   нивоу   разликујемо   ниску,   умерну,   високу   и   хипер
инфлацију. Код ниских инфлација годишњи пораст цена не прелази једноцифрени
број. Умерене инфлације има где месечни пораст цена не прелази једноцифрени
број. Умерена инфлација је тамо где месечни пораст цена не прелази једноцифрени
број , али се на годишњем нивоу акумулира инфлација од 100 одсто пораста цена.
Има   и   оних   високих   инфлација   код   којих   месечни   пораст   цена   прелази
једноцифрени   број   и   где   укупни   годишњи   раст   цена   прелази   100   одсто.   У
екстремним случајевима где месечна стопа инфлације прелази 50 одсто кажемо да
имамо хиперинфлацију.. Сигурно је да су на инфлацију утицали спољни скокови:
нафтни удари дужничка криза и распад земље. Но и без тих спољних утицаја на

Семинарски рад

Узроци и последице инфлације

планским и централистичким привредним системима и нови теоретичари у свету и
код нас.

Неки теоретичари су сматрали да се узроци инфлације морају тражити у

претераним кредитним и берзанским шпекулацијама, буџетском дефициту,
политици јефтиног новца, неопрезној кредитној политици банака и ратним
потребама држава.

Наш економски теоретичар Вучковић сматра да се узрок инфлације налази у

порасту монетарне масе, и зато тврди да главну пажњу треба посветити кредитној
политици, политици отвореног тржишта и стању платног биланса. Pо њему постоје
четири главна узрока инфлације, и то су: инфлација ефективне новчане тражње –
инфлација куповне снаге, инфлација изазвана несразмерном расподелом реалног
националног дохотка, инфлација изазвана смањењем робних фондова, неповољна
кретања у билансу плаћања.

Суштина новчане инфлације јесте у томе што основни узрок ове инфлације

признаје   као   основ   повећану   понуду   новца   на   тржишту.   У   то   спада:   задужење
државе   код   Централне   банке   услед   појаве   буџетског   дефицита,   задуживање
предузећа   –   инвеститора   за   инвестициону   изградњу,   задужење   предузећа   код
банака за обезбеђење кредита за обртна средства или за обезбеђивање ликвидности,
задужење   грађана   за   потрошачке   кредите.   Сви   ти   узроци   изазивају   претерани
пораст тражње, сама тражња диже цене, а повећање цена ланчано изазива повећање
плата   што   нормално   доводи   до   повећања   тражње   и   тако   све   у   круг.   Смањење
робних   фондова,   смањење   производње   и   несразмерна   расподела   националног
дохотка се свеукупно негативно одражавају на стабилност цена.

Као критеријуми разликовања различитих типова инфлације појављују се

њени узроци. Постоје две теорије о узроцима инфлације којима се објашњава ова
значајна економска појава: cost-puh теорија као и demand-pull теорија.

Код обеју ових теорија објашњење механизма инфлације је, у првом нивоу,
анализе, сасвим јасно: по cost-puh теорији пораст трошкова изазива пораст цена,
док по demand-pull теорији до пораста цена долази услед пораста тражње.

6.1. Модели инфлације

Најчешће модели инфлације у макроекономској литератури су:



модели инфлације тражње и



инфлације трошкова

Инфлација тражње

настаје када агрегатна тражња расте брже од

производног потенцијала економије, померајући цене навише да би се изједначила

Majkl Burda i Čarls Viploš, Макроекономија: европски уџбеник, 3. издање, Центар за

либерално-демократске студије Публикум, Београд 2004.год., стр. 287.

Проф. Др Бобан Стојановић, „Микроекономија“, Економски факултет Ниш 2009,стр 248

Семинарски рад

Узроци и последице инфлације

понуда и тражња.  Заиста,  динари тражње такмиче се са ограниченом количином
роба   и   услуга,  лицитирајући   цене.  Тада   незапосленост   опада,  плате   расту,  а
инфлаторни талас се убрзава. На слици крива АД1 представља криву агрегатне
тражње, а АД2 криву агрегатне тражње након што је дошло до увећања тражње
роба и услуга на националном нивоу. Крива агрегатне тражње помера се навише и
удесно, па се сада криве агрегатне понуде АС и крива тражње АД2 секу при вишем
нивоу цена П2. У кратком року, повећање новчане масе условљава померање криве
агрегатне тражње са АД1 на АД2. Уколико привреда функционише у средњем, тј.
неокласичном  делу  или  вертикалном,  односно  класичном  делу  агрегатне  понуде
доћи  ће  до  пораста  цена,  што  привреде  у  Кејнсовом,  односно  хоризонталном
домену криве агрегатне понуде. Када дође до повећања агрегатне тражње, новчани
фондови почињу да врше притисак на ограничене робне фондове услед чега долази
до смањења незапослености и номиналног раста надница.

Слика 3: Инфлација тражње

Преузето из књиге: Проф. др Петар Веселиновић, „

Економија

“,

Универзитет Сингидум Факултет за туристички и хотелијерски менаџмент Београд,
2009.год., стр.181.

Инфлација трошкова

- познато је да се цене крећу улазном линијом,

посебно у условима рецесије и бума

Суштина данашње инфлације је да се цене и

плате почињу да расту пре него што се достигне релативна запосленост. Оне расту
и када је 30% неискоришћених капацитета, а стопа незапослености 10%. То је
инфлација трошкова, или инфлација шока понуде.

Значи инфлацију која потиче од

Семинарски рад

Узроци и последице инфлације

Будући да раст цена условљава смањење реалних зарада, под притиском

синдиката најчешће долази до увећања номиналних најамнина, а такође се
активира и државна политика надокнаде новчаних губитака од инфлације.
Започиње спирала раста цена и раста номиналних најамнина, што за последицу има
нови талас раста цена.

Узроци раста трошкова могу бити различити: пракса формирања цена од

стране  олигопола,  пореска  политика  државе,  раст  цена  сировина,  деловање
синдиката  и  томе  слично.  У  стварном  животу  веома  је  тешко  одвојити  један  тип
инфлације  од  другог.  По  правилу,  они  су  међусобно  повезани  и  испреплетани.
Тако,  на  пример,  раст  надница  се  може  третирати  и  као  инфлација  тражње  и  као
инфлација трошкова.

7. МЕРЕЊЕ ИНФЛАЦИЈЕ

Са свим тим патњама које задаје инфлација, није чудно што су стопе

инфлације основни барометар макроекономског здравља. Да би проценила
димензије благостања, влада израчунава неколико индекса цена. Овим индексима
је заједнички потрошачки индекс цене.

ЦПИ је механизам мерења промена у

просечној цени потрошачких добара и услуга. Под ЦПИ се неподразумева цена
неког одређеног добра, већ просечна цена свих потрошачких добара. Посматрајући
како се цене мењају, можемо израчунати стопу инфлације, која је годишњи
проценат раста општег нивоа цена.

Многи економисти верују да индекс потрошачких цена (цонсумер прице

индеx, ЦПИ) прецењује стопу инфлације у преходиним децинијама. Зато што овим
индексом нису адекватно обухваћена побољшања у квалитету производа и услуга.
Цене  одређених  производа  и  услуга  могу  се  повећавати  више  у  односу  на  цене
осталих  производа  и  услуга.  Тако  се  цене  појединих  прозивода  и  услуга  могу
смањивати  у  апсолутном  смислу.  Али  у  просеку  стопа  инфлације  још  може  бити
позитивна.  Важно  је  такође  правити  разлику  између  апсолутне  и  релативне
промене цена како би се могле разумети теорије иза којих стоје објашњења ефеката
инфлације  на  економску  активност.  То  значи  да  номинални  БДП  може  имати  и
двоцифрену стопу раста, али да реална вредност БДП остане константна, односно
непромењена  или  чак  да  БДП  има  и  негативну  стопу  раста  услед  деловања
инфлације.

Стопа инфлације преставља једна од кључних индикатора стања економије

и релеванта је информација за економске субјекте, креаторе еконоске политике и
монетарне власти.

Напомена: Потрошачки индекс цене - (Consumers prize indeh); у даљем тексту ЦПИ

Проф. др Једнак, Ј., Проф. др Нојковић, Ћ, „

Економија

“, Београдска пословна школа –

Висока школа струковних студија, Београд, 2007. год., стр. 59

Семинарски рад

Узроци и последице инфлације

Методолошки инфлација се мери помоћу следећих врста агрегатних

индекса:

• Индекса цене робе и услуга на мало, односно индекса потрошачких цена,
• Индекса произвођачких цена производа и услуга,
• Индекса трошкова живота и
• Имплицитног дефлатора друштвеног производа

Формула за израчунавање стопе инфлације је најчешће дата у следећој форми:

]x100

при чему Pт означава стопу инфлације, и то је стопа промене нивоа цена у периоду

т-1

до периода

, изражена у процентима, Pт је ниво цена у периоду т, Pт-1 је ниво

цена у периоду т-1.

На основу ових формула добијамо податке о паду куповне снаге новца

услед деловања инфлације. Ниво цена се мери као пондерисани просек за робе и
услуге у некој привреди. У пракси, укупни ниво цена мери се израдом индекс цена,
који представљају просеке потрошачких и произвођачких цена.

Што се Србије тиче, гувернер Народне банке Србије, Јоргованка Табаковић

је изјавила да су инфлаторна очекивања финансијског сектора за крај идуће године
4,4 одсто. Дакле, ниска инфлација настаје као резултат добре монетарне политике,
у овом случају,односно правовремених, одмерених и конзервативних мера које
НБС доноси.

III ЗАКЉУЧАК

Многе земље суочавају се са инфлацијом, укључујучи и Србију. Отуда и

питање, шта узрокује инфлацију-номинални раст новца. У свакој земљи висока
стопа инфлације је повезана са високом номиналном стопом раста новца. А висока

http://www.blic.rs

, доступно дана 27.01.2018.